Ženski pokret

Северин

Феминисткиње су изгубиле једног од својих великих вођа неуморну радницу и гениалну пријатељицу. 28 априла умрла је у Pierrefondsu Severine у 74 години живота. Њено девојачко име је Каролина Реми. Рођена је у Паризу. У 15 години ступила је у брак који је био несрећан. Доцније се понова удала за научника д-р Гибарда који ју је разумео и који јој је помагао у њеном борбеном животу. Њен политички и књижевни пријатељ и учитељ био је Jules Valles, револуционар с којим се упознала у изгнанству. После Валесове смрти она је уређивала лист који је он основао „Cri du peuple". Њено књижевно дело је велико и представља вредност 40—50 књига. „Нагло се радило" вели она за себе. Сарађивала је у многим листовима (Gil, Blas, Matin, Journal, Volonté и т. д.) са својим чувеним чланцима. Најважнија је њена сјајна сарадња на листу „ La fronde". Њене књиге „Црвене стране", „Белешке једне фрондерке", „Ка светлости" изазивају осећање лепоте, доброте и правде. Као апостол правде била је убеђена феминисткиња. Са великим одушевљењем које је уносила у сав свој рад борила се за еманципацију жене, за право детета, против алкохолизма, свирепости и порнографије. Њен рад је карактерисан њеним речима: „Bien aimer, bien hair“ („јако волети, јако мрзети") и „Увек говорити истину” што никад није порекла. Séverine је велики човек, велики списатељ, вођа свих који теже слободи. Она је диван пример новинара који поштено служе својим идејима. Она је пријатељица сиромашних и велики борац и заштитник потиштених. Београд.

Вера Кићевац.

Конкурс Удружења Универзитетски Образованих Жена

Удружење Университетски Образованих Жена расписује конкурс за ове научне радове: 1. Жена у нашем праву (обичај ном праву, Душановом Законику и данашњем закону). 2. Наша жена као књижевник и уметник. 3. Наша жена као социјално-културни радник. Најбољим радовима биће додељене награде од 2000 дин. Рок пријаве радова је 31 децембар. У конкурсу могу учествовати све университетски образоне не жене, које живе у нашој држави.

Лондонски састанак Интерн. Жен. Савеза

Један од првих Конгреса Савеза састао се пре тридесет година у Лондону. Неколико женских организација најкултурнијих држава придружило се 1893 године Сједињене Државе, Канада, Немачка, Шведска, Велика Британија, Данска, Холандска и неколико аустралијских држава. Тај Савез се доцније развио да су данас под његовом заставом 42 државе. Још од оснивања на његовом челу била је љубазна председница lady Aberdeen. Састанак 1929 године није био као 1899 прави Конгрес; то су припремне седнице за главни састанак Н. Ж. С. који ћe бити идуће године у Бечу. Ипак су национални Савези послали велике делегације. Од 42 земље било је 36 националних савеза заступљено. Осим тога Друштво Народа je послало као свога заступника принцезу Радзивил, а Интернационални Биро Рада г-ђицу Марту Мунц. И ако седнице нису имале јавни карактер, ипак је искоришћена прилика да се јавним манифестацијама различите врсте скрене пажња јавности на светску организацију жена и њене циљеве. Састанак је отворен јавним скупом који је привукао много пажње тиме што је први министар Mr. Bakwin обећао не само своје присуство него и говор. Јавни скуп је био у једној цркви. Lady Emmott, председница британског Савеза, водила је први део скупа у ком је узео реч као први говорник први министар. Mr. Baldwin је изразио своје задовољство да Савез после 30 година опет долази у Лондон и подвукао је нарочито извесне предмете који су му се чинили врло важни, као заштита радница, ценсура филмова и заштита деце. После његовог говора био је низ поздравних говора. Затим је Н. Ж. С. организовао вечери 30 априла и 2 маја, јавне скупове у Central Hall-у, West-Minster. Прво вече је имало врло различит програм. Проф. Patrick Abercrombie из Ливерпула говорио је о потреби чувања природе коју не треба ружити остатцима, хартијама и рекламама. Ова је тема изабрана из разлога што је истовремено била у Лондону и једна интернационална конференција жена са села на коју су 24 земље послале делегате; желело се да се жене са села заинтересују за Интернационални Женски Савез. После проф. Abercrombie узела је реч одлична говорница принцеза Кантакузен која је упознала слушаоце са националном уметношћу у Румунији. На крају је проф. Zimmern, заступник директора Интернационалног Института за Интелектуалну Сарадњу у Паризу, говорио о раду тога Института подвукавши да је сам факат заједничког рада духовних вођа у различитим земљама

довољан да се створи једна иста и мирољубива атмосфера. Друго јавно вече под председништвом Dr. Alice Salomon из Берлина дало је четири краћа говора са истом темом: препород после светског рата. Проф. Dr. Eiisabeth Altmann Gottheiner из Манхајма говорила je о потреби заштите радница, нарочито са обзиром на чињеницу да je радницама као мајкама будућих генерација потребна нарочита заштита. Ова је тема метнута на дневни ред с тога што се у Енглеској, по примеру скандинавских земаља, створила једна група жена која се са становништа равноправности оба пола - бори против сваке нарочите заштита жена. Mis Neville Rolfe обрадила је тему препорода са становашта етике и морала. Познати француски правник Mme Marie Verone говорила је о начину на који су у доба препорода после светског рата жене биле у стању да утичу на законодавство. На крају је био један пацифистички говор Mr Philip-a Kerr-a. Главни рад састанка био је, као и увек, у комисијама и седницама Управе. Н. Ж. С. има 11 сталних комисија: финансије, штампа, закони и правни положај жене. Право гласа, једнаки морал и против трговине белим робљем, народно здравље, дечја заштита, (које су имале заједничку седницу), васпитање и настава, и женски рад. Осим ових, последњих година створене су још нарочите комисије за уметност, литературу филмове и економска питања. Коми сије припремају одлуке по питањима која улазе у њихову компетенцију. Управа одлучује да ли се резолуције подносе Конгресу и да ли треба предузимати какав рад поводом решења комисија. Одлуке најзад прима Конгрес. Предлози који потичу од управе обично су организаторског карактера. Тако је нпр. овога пута немачки савез предложио Управи да се рок Конгреса који је био пет година смањи на три године што је једногласно примљено, јер се прилике тако брзо мењају да једно тело које се састаје сваких пет година не може ићи у корак са догађајима. Дефинитивно ће се по овом одлучити на Бечком Конгресу на ком има и да се изврши избор Управе и председнице комисија. Било је, поред рада, неколико лепих пријема. Lady Aberdeen примила је делегате 30 априла у палати Lađy Mount Belten „Brock House “ у чијим су се дивним просторијама гости. Британска влада је позвала делегате у Lancanter House. У име владе дочекала је госте војвоткиња Atholl. Мало доцније је приређена једна представа у којој је показан у сликама развитак Н. Ж. С. из његовог малог почетка до данашње величине. На завршетку је енглески савез приредио опроштајни банкет у Criterion-y. Састанак је у свему био врло успешан, нарочито у раду и потврђивању међународних веза.

Посета г-ђе Camille Drevet

Ширите „Женски Покрет”

Последњих дана месеца маја била је у Београду г-ђа Camille Drevet, делегат Интернационалне Лиге Жена за Мир и Слободу. Camille Drevet је једна од најистакнутијих раденика Лиге и њеном неуморном раду, њеној љубави према идеји, њеној топлоти, речитости, моћи убеђења Лига има да захвали за многе своје успехе. Њена мисија је водила чак у Кину где је радила заједно са miss Ruye на зближењу са женама далеког Истока. Ове године је њена акција ограничена на ближи Исток где је целе зиме радила у Бугарској, Пољској итд. 29 и 30 маја Camille Drevet имала је састанке са неколико наших феминисткиња у Женском Клубу. Лига је увек имала најближе пријатеље у феминистичким круговима међу којима је обично и стварана. Лига за сада има 24 националне секције. Недавно је један одбор у нашој земљи већ приступио стварању секције у нашој земљи. Г-ђа Drevet је отишла са обећањем да ћe се на томе продужити и да ћe у врло кратком року бити основана и наша секција. Camille Drevet је упутила нашим женама један апел који се завршује овим речима: „Потребно је да жене у овој земљи могу са сестрама суседних земаља радити на материалном и моралном разоружању, на васпитању у циљу мира, на зближењу народа. Свака жена наше Лиге мора бити по своме примеру и раду жижа братства. Свака мора остварити наш идеал човечанске солидарности и мира. Политика жена мора бити: учинити да се поштује живот, захтевати Правду и Мир, избацити рат и насиље из нашег човечанског друштва. Девиза свих жена мора бити служити! Служити човечанству да се спасе рата, ослободити га насиља, помоћи му да живи у љубави. Жене морају служити појединачно и свакога дана за идеју Мира. Оне се морају и здружити да би боље служиле. Жене! Сједините се да спасете своју земљу и друге земље од рата! Сједините се да ваша земља буде средиште рада за Мир и Слободу! Сједините се да душа ваше земље буде надахнута љубављу за све људе!“

В. К.

О условима и благодетима мира *)

*) Овај рукопис је спремљен за прошли број, посвећен матери.

У жељи за новом епохом мира и узајамне солидарности, народи целога света учинили су гигантске напоре за последњих десет година за свој миран живот. Мир је данас идеал свих народа који су учествовали у свим грозотама светског рата. Они знају да рат укида културне тековине, на пољу индрустрије, технике, трговине. не рачунајући грозоте, губитке живота, и телесних и душев-

Милица Јанковић: Плави доброћудни вали

Издање Удружења Наставница Средњих и Стручних школа. Београд, 1929. Стр. 158 Цена 15 дин.

При првом утиску наслов књиге изгледа мало необичан: зашто доброћудни вали?... Али када се књига прочита, човек налази да је наслов срећно изабран, да би могао да обухвати скоро све приповетке. Овде нећете наћи никакве врло крупне проблеме, велике трагедије или сувише дубоке радости: уопште, крајности нема, и цело причање даје утисак лакоће, ведрине, свежине, те је слично таласању плавог, помало узнемиреног мора, питомог и доброћудног. Приповедака има шест. Прва носи наслов: Плави доброћудни вали. Та мала приповетка чита се са осмехом, без замора, и разведрава човека. У њој је описан „естетски и културан пут“ по Далмацији једног „интересантног друштва образованих људи“. Са лаким, финим хумором, са мало подсмеха у коме има

много симпатије, пише госпођица Јанковић о флертовима, о малим заплетима, о ситним догађајима. Забележено је кад и сенка прелети некоме преко лица. „Било је занимљиве конверсације на француском и одушевљених погледа кроз наочари, било је и флерта, али све професорски, на дистанци, као од прве клупе до катедре...” И цело причање тече до краја тако, у том лаком тону, што се може видети и из поднаслова: „Прича о господину који је рекао да неће да путује, па путовао"; „Прича о господину који много воли своја сребрна дугмета". Цела прича је професорска, невина, безазлена, као „плави доброћудни вали“. Госпођица Јанковић воли мале људе и они су главне личности у три приповетке: Стојан Стевић, Богдан и Кате Марћели. Она нам с љубављу износи колико има лепоте, моралне чистоте, величине, просте, племените философије, и нарочито, поезије у животу тих људи. Стојан Стевић је послужитељ у Министарству Иностраних Дела, где чиновницима кува кафу, и госпођица Јанковић нам прича историју његовог живота. То није

никако какав обичан послужитељ: он има своју кућу, он је газда Стојан Стевић, и код њега у кући живи се богаташки, отмено. Сам газда Стојан је чудан човек, душа му је богата и сложена: чулна, страсна, источњачка, и у исто време нежна, осећајна, словенска. Он се страшно опија, изгледа зато што не може да заборави неку своју страсну, чулну љубав из младости, лепу Туркињу Цариграђанку. Али с друге стране тај старац пева уз гусле, и нежно воли, као своје дете, једанаестогодишњу кћер своје кирајџике. За љубав мале он чини надчовечанске напоре да се уздржи од пића. Та чудна љубав између старца и девојчице тајанствена jе, узнемирена, словенска, сва душевна. Она је хришћанска, јер захтева од вољене личности морално усавршавање. Можда једна од првих, госпођица Јанковић изразила је овде, у личности Стојана Стевића, сложену двојну природу нас Срба, код којих христоликост душе често иде упоредо са источњачком чулношћу. Приповетка нема јединства, зато што то у ствари није само историја газда Стојанова, већ је ту писац ис-

причао четири године из свог детињства. Има пуно других, споредних личности, има пуно догађаја који немају никакве везе са газда Стојаном. Те своје успомене из детињства госпођица прича са поезијом и нежношћу, те нас подсећа на Дикенсовог Д. Коперфилда. Изгледа чак да је Дикенс тако утицао на њу, да јој је помало преобразио у сећању њене личности. „Личности из „Давида Коперфилда“, на пример, вели она на једном месту, тако су ми исти род као и људи из једне мале београдске куће, са којима сам провела четири године." Овде су и пејзажи оног старинског, поетичног Београда, Београда са малим белим кућама, великим двориштима обраслим травом где се шире гранати, стари дудови и ораси. Имамо и један врло леп снежни пејзаж, шетња кроз Београд кад пада први снег: „... Из малих улица у којима су електричне светиљке ретке и ситне као звезде, улазимо у Кнез Михајлову улицу која се тада још није звала корзо, и наилазимо на велике електричне лампе које светле као сунце. То је тада била новина и

Dpoj 11—12

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3