Ženski pokret

раније су ce проносили гласови да је била у интимним односима с царем Титом, и ако ово стварно није ничим доказано. Кршење брака било је утврђено тек онда кад је дошао на ред глумац Парис, који је свој одлични положај у двору злоупотребио до завођења царице. Кад је браколомство откривено, Парис буде убијен, а Домиција, на заузимање неких личности, само отерана у прогонство. Колико је у овоме прогонству Домиција остала не зна се. Свакако да је то било у времену између година 82 —84 или 87—89, јер из ових година није остало новаца с њеним ликом. Изгледа да је 89 године Домиција поново позвана у двор, јер се 90 године очекивало рођење једнога сина, коме се Домицијан узалуд надао. То очекивано рођење било је само једна фама да би прогнана царица придобила поново за себе Домицијана. Домиција је позвана под изговором „на молбу народа”, док изгледа да је цар Домицијан њу позвао пошто је изгубио Јулију, пре 90 године, да би заузела њено место. Али љубав између Домиције и До-

мицијана није могла више да буде искрена као раније. Домиција се стално налазила у страху стрепећи од освете мужа тиранина и најзад ступи у заверу против Домицијана, која може бити не би ни успела да није и она учествовала. Домиција је умрла нешто пре 140 године у дубокој старости. Изгледа да је она ипак као царица показала и нека добра дела. Често се њено име велича и слави на надгробним натписима ослобођеника. Храм у Габији који су подигла два ослобођеника њој за успомену, а који је сваке годне свечано прослављао дан рођења Домицијиног, један је велики доказ за ово. Јеврејски историчар и један од вођа јеврејског устанка, Флавије Јозеф између осталога слави њена дела и каже да је и он сам, и ако је био антидржавни, уживао њену милост. Затим, Домиција је била врло богата спомињу се њене фабрике цигаља које су нађене у великом броју у Риму и најближој околини и често је издашно помагала и делила помоћ онима који су јој се за то обраћали.

Београд.

Зорица Симић.

и друге заинтересоване организације у њиховим тежњама за реформу казнених завода на основи модерних привредних, социјалних и хигијенских начела«.

Najbednejši

Materinski dan је za nami. Mnogo se govori in piše ob lej priliki resnih in odkritosrčnih besed, mnogo in more biti še več ne bojim se povedati se govori in piše tudi bombastičnih fraz. Mati vzljubi svoje dete že. ko je pod njenim srcem. Za dete trpi in skrbi že instinktivno, vzgaja ga po svojih zmožnostih in močeh ter se trudi, da mu usta vri čim boljšo eksistenco. Visi na otroku. ki je kri njene krvi, meso njenega mesa. Vse pa, kar stori mati v prid svojega otroka, je le njena sveta dolžnost. Čim je postavila otroka na svet, je njena naloga, da vse stori in vse žrtvuje za svoje dete ter živi le za svojega otroka. To si pa ne sme šteti v nikako zaslugo, ker je to le njena življenska dolžnost, katero vrši tem raje, čim več je v njenem srcu materinske Ijubezni in materinskih čustev. Do najnovejšega časa se je pridigovalo in zabičevalo samo otrokom, da morajo spoštovati in ljubiti svojo starše in če jim ti niso dali nič drugega raz en življenja. Za golo življenje se ježe in se še bo marsikdo lepo zahvalil. Če ni svoj živ da nič drugega ko nesrečen trpin, katerega so starši zanemarjali telesno in duševno ter ga od rane mladosti vpregali v težko delo, mu niso privoščili nobene dobre besede, nobene lepe, prijatne ure, ali bi ne bilo bolje zanj, da ne bi bil poklican v življenje? Poleg mater, ki vestno izpolnjujejo svojo dolžnost, je, žal, tudi mnogo takih, ki v negi in skrbi do svoje dece daleč zaostajajo za brezumno živaljo. ki iz instinkta čuva in brani svoje mladiče ter jim donaša potrebne hrane in jih krmi tako dolgo, dokler niso v slanu preživljati se sami. Kako pa premnoge matere, ki niso yredne tega imena? Svoje male mučenike drže v naročju na uličnih vogaiih, na cerkvenih stopnicah ali ob vrtni ograji ter prosjačijo In če beračice ne zapaziš, dete zaveka, kdo ve, ali ga ni brezvestna mati vščipnila da bi obrnila nase tvojo pozornost? Saj ni tako dolgo, odkar so časopisi pisali, da je otrok v naročju take beračice neprestano jokal. Ko je neka gospa opozorila oblasti nato, so dete preiskali in našli v povezanem očescu živega pajka, ki je razjedal in mučil otroka, da je neprestano jokal. da bi s tem vzbudila okrutnica okrutnica v ljudeh usmiljenje. In ona zverinska mati, ki je prišla ponoči pijana domov in ker je trimesečno dete jokalo mu sedela na lobanjici tako dolgo, da mu jo je strla! Koliko je otrok, ki hodijo od hiše do hiše, od vrat do vrat prosja-

čit in ki si ne upajo domov, če ne na.beračijo dovolj. Oblasti niti sumijo ne da so to berački, prebrisane matere jim dajo košaro, kakor bi išli nakupovat ali bi komu kaj nesli. In raale deklice, še ljudskošolsko obvezne, ki stoje na ulici ali hodijo po hišah ponujat skromno cvetje. ali niso to mučenice? Vprašala sem tako deklico, zakaj zanemarja na tak način šolo, pa je odgovorila, da je mati rekla, da šola ne da nič, tako pa da le zasluži kak dinar Največjega pomilovanja so vredni taki otroci, ki imajo samo delo in dolžnosti, ki poznajo samo šibo in glad, samo strah in trepet pred starši brez vsakršne ljubezni Ko bi mogli in smeli govoriti bedni otroci mučenci! Ko bi inogli potožiti svoje gorje, morebiti bi se svet le zdrznil ter skušal olajšati trpljenje tem nedolžnim mučenikom. Ko bi ti mali trpini imeli svoj dan, en sam dan v letu, da bi ne bili preganjani, ne bi bili tepeni, ne bili lačni. Kdo vezanje, kdo more v zakajene koče, v zanemarjene domove, da bi videl bedo otrok, ki trpe brez vsake svoje krivde, kdo more poseči v pravice še tako zverinskih staršev ? O najbednejši vseh bednih, kdaj bo Vaš dan, en sam dan solnca in veselja, in ko bi ga tudi kdo dal, ali bi ga bili deležni vi, najbednejši vseh bednih, ki trpite in umirate po temnih kotih v cunje zaviti? Ko vidimo in čitaino o takih nesrečnih malih bitjih, ki jočejo ob vogalih ulic, na cerkvenih stopnicah ali prosjačijo od vrat do vrat, vzklikamo s pesnikom; »Cloveka ustvariti nikar«. Ljubljana

Marica Bartol

Настава из домаћинства у једном модерном индустријском предузећу

Позната немачка фирма Zeiss у Јени (оптички и фотографски апарати) основала је већ године 1913 курсеве из домаћинства за своје раднице. Вођство предузећа и раднички савет увидели су да треба спремити женску радну снагу из радионица и канцеларија за доцнији њихов позив домаћице и мајке, нарочито што се број запослених раденица повећава из године у годину. Раденице нису обавезне да посећују курсеве, а баш због тога је њихово учествовање у раду курсева много искреније и радосније. Курсеви се одржавају од априла до октобра, а један курс траје просечно два до пет месеци, недељно по 2—3 часа. Вођство курсева поверено је нарочитој сестри, која је специјално спремљена за хигијенски и социјални рад по фабрикама. Такве сестре настављају нарочито велика предузећа у Енглеској, Немачкој и Француској, и њихов задатак је пре свега да се нађу мајкама при руци код неге одојчета,

да надгледају чистоћу у свима просторијама фабрике, да посећују радничке станове и т. д. Раденице плаћају за курсеве веома малу суму 60 фенига месечно, око 8 динара. Наплаћује се због тога да се ојача oceћaj заједничког рада и међусобне одговорности. Настава обухватата: кување, кројење и шивење рубља и хаљина, негу болесника у кући и прву помоћ код несретних случајева. Према потреби се упоредно отварају још курсеви за негу одојчета, курсеви за Фреблов рад као што се ради у дечијим забавиштима да мајке могу забављати своју децу једним смишљеним радом који је заједно и забава, курсеви за гимнастику и пеглање. За жене запосленог особља отварају се нарочити курсеви по подне, у којима оне уче кројење и шивење рубља и одела. За раднице се одржавају курсеви у вече. Учионице су смештене у нарочитој згради у средини вароши, где су и просторије за вежбање у гимнастици. Нега одојчета учи се у колевци фабрике. Осим суботе одржава се, сада сваког радног дана пет различитих курсева и поред сестре је запослених још пет учитељица. Према извештајима не показују ученице на послу никакав замор, напротив сасвим различити посао од онога који морају вршити раденице преко целога дана у фабрици, рад у курсевима их очевидно освежи. Изгледа им као пријатан одмор после монотонога рада у радионицама и канцеларијама. Ученице су саме желеле да се продужи рад од 2 на 3 сата недељно. На курсевима влада другарско расположење и раденице постају према водитељици и наставницама веома искрене и поверавају им своје радости и своје бриге, које имају на послу и у кући. Од 1913—1914 било је 7 курсева са 108 ученица, а просечан број у фабрици запослених раденица је био тада 639. Од октобра 1928 до новембра 1929 је било 46 курсева са. 590 ученица, а број раденица је био 1100.

Један важан закон

Немачки парламенат примио је 8 априла т. г. закон, који уређује продавање алкохолних пића. За закон се водила неколико година оштра борба између апстинентских организација и организација малих и великих продаваца алкохола. На жалост апстинената у нови закон није била примљена одредба, коју су они највише бранили т. ј. одредба о праву становника једне општине да забране или дозволе отварање нове кафане путем општег гласања. Нови закон је ипак важан с обзиром на заштиту омладине од злоупотребе алкохолних пића

и с обзиром на неке опште одредбе забране алкохола, нарочито ракије. Најважније одредбе овога закона су следеће: 1. Особама које нису напуниле 18 година не сме се продати за властиту потребу ракија или такова пића која у претежној мери садрже ракију. 2. Особама које нису испуниле 16 година не сме се продати ни једно алкохолно пиће за властиту потребу. 3. Забрањено је продавати ракију и пића, која садрже у претежној мери ракију на свима игралиштима, спортским просторима, просторима за гимнастичке вежбе. 4. На свима забавама, на којима је у претежној већини омладина (школске, спортске итд. забаве) забрањено је продавање алкохолних пића. 5. Пијаним особама не сме се продати ни једно алкохолно пиће. 6. Највиша покрајинска власт сме забранити продају алкохола у извесно доба у јутру и највише за два цела дана у једној недељи, нарочито у дане кад се прима плата и у изборне дане. 7. Пре дозволе за отварање нових кафана и продавница алкохола треба саслушати месне полицијске власти и општинске власти. Највиша покрајинска област може потражити такође мишљење инспектора рада, уреда за заштиту деце и хуманих удружења. Ако се дозвола изда, могу се сви ти фактори жалити са мотивацијом да нова кафана није потребна.

Интернационални конгреси

Интернационална лига католичких женских друштава одржала је од 18—25 маја конгрес у Риму. Главни предмет расправе: Обнова моралности у хришћанској породици. Интернационални женски савез имао је главну скупштину од 26 маја до 7 јуна у Бечу. Интернационални задружни конгрес од 24 —28 августа у Бечу. Пре тога, 21 и 22 августа, биће тамо интернационална конференција жена задругара, која ће расправљати о следећој теми: Шта желе мајке? Да ли јавну помоћ да могу саме васпитати своју децу или јавне институције да могу обављати свој позив и заједно васпитавати своју децу?

Интернационална коференција за контролу рађања одржава се од 1 —6 септембра у Цириху. На конференцији прочитаће се реферати из разних земаља о резултатима контроле рађања, а поред тога су најављене још следеће теме: Контрола рађања у односу према здрављу мушкараца, жена и деце; у од-

Из живота једне феминистичке пионирке

Последњи број Гласника Интернационалног Женског Савеза доноси више животописа истакнутих жена разних народа. Између жена, које су приказане у томе броју, веома је занимљив живот Американке D-r Ane Н. Shaw, па ради Torti доносимо у нашем листу њен живопис. Уредништво

Ана X. Шо, једна између највећих Американка свога доба, родила се 14 фебруара 1847 године. Било јој је четири године, кад су се изселили њени родитељи у Америку. Кад је било малој Ани дванаест гoдина њен отац се преселио у северни Мичиген, где су биле тада још прашуме. Отац је поставио ту просту дрвену кућу, и све што је било у кући израдили су чланови породице сами. Кад је букнуо грађански рат у Америци, отац и браћа отишли су у рати цела брига око куће и породице остала је на младој девојчици; она је кувала, прала, спремала дрва, неговала болесну мајку и учила

млађу сестру колико је могла. У томе тешком времену одлучила је да he придобити толико знања и наука да јој живот буде богатији и да јој пружи више задовољства. Осећала је у себи тежњу да придикује, имала је жељу да постане свештеник (пастор), и ако још никад није чула о жени-свештенику. Шума је постала њена прва парохија; попела би се на стари пањ и држала придике џиновима прашуме. Са 18 долара у џепу отправила се у осамнаестој години у Мичиген да се упише на Албион-Колеџ. Није се много бринула како he да живи, јер жеља да постане свештеник је била тако огромна да јој је безмерно јачала вољу и да је била спремна да подноси све штогод јој припреми судбина. Кад јој се случајно у Колеџу указала прилика да држи придику на једноме скупу методиста, она је још чвршће истрајала на томе да постане свештеник. Њена породица се одупирала, али безуспешно. Убрзо је отишла на теолошки факултет у Бостон, и почео је један ужасан живот за њу. Радила је, гладовала и смрзавала

Број 11 I' 12

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3