Ženski pokret

kraljici bili »bezuvjetno« potrebni. A sve druge ako nisu možda baš tako svršile, nisu ipak dočekale ono, što su očekivale. Obećavao im se sjajni život u velikome svijetu, gdje će postati filmske zvijezde ili se bogato udati itd., a dočekale su većinom razočaranje iza kojega ne znaju što da sa sobom počnu, jer se vrlo teško odlučuju da se vrate kući. Za sve slabe i nerazumne mora se brinuti društvo, pa bi s toga bila dužnost svih ženskih organizacija i socijalnih i humanih i feminističkih da se opru protiv toga običaja, koji tako loše utječe na žensku mladež a i na čitavo društvo. Koliko je to pitanje važno, shvatilo se već u Italiji, gdje je vlada svako takvo natječanje zabranila. U Madžarskoj ustale su protiv toga i mnoge ženske organizacije, a isto su u Švicarskoj nedavno učinila nekaženska udruženja i to: Narodni odbor protiv trgovine djevojkama, Savez ženskih društava u Zürichu, Švicarska liga katoličkih žena, Internacionalni biro prijateljica djevojaka. Čak i u Tursku ušao je taj običaj, ali će on ondje po svoj prilici nastojanjem ozbiljnih krugova skoro nestati. Odanle nam naime dolazi vijest, da je jedna učiteljica, koja je proglašena kraljicom ljepote, otpuštena iz službe. Koja sredstva treba upotrijebiti da se taj nelijepi običaj iskorjeni, o tome bi imala odlučiti privatna iniciativa, jer je to svakako stvar koja se tiče društva, a baš žene same bi morale nastojati o tome da sve krugove potaknu na razmišljanje o tome pitanju. Zagreb.

M. V. K.

Januar u Ženevi

U januaru je održao Savet Društva Naroda običajnu sednicu, a zajedno je bio prvi sastanak odbora za organizaciju Unije evropskih država, takozvana evropska konferencija. Ova konferencija je zasedala od 16 - 21 januara i bila dogadaj od prvoklasne političke važnosti, što se vidi već po tome što je 27 država poslalo svoje pretstavnike, od kojih je bilo 22 ministra spoljnih poslova. Obično dolazi tako veliki broj ministara samo na zasedanje plenuma. U početku se mislilo da će evropska konferencija biti posvećena samo pitanjima privrede, a odmah na prvoj sednici je dobila jaku političku boju stoga što su Nemačka i Italija predložile da se pozovu na saradnju u evropskim pitanjima i Rusija i Turska, nečlanovi Društva Naroda. Posle dugačkih i mučnih rasprava komisija je pristala da se pozovu ove dve države, koje. su sada u februaru već javile sekretariatu Dr. N. da primaju poziv. Uvod za rasparavu o pitanjima

privrede bio је izveštaj Golijna, pretsednika ekonomske konferencije evropskih država. On je oštro optužio evropske vlade da im nedostaje smisao za solidarnost, jer nije bilo moguće sprovesti od g. 1927 dalje ni jedne akcije, potrebne za lečenje evropske privredne krize, i predložene od konferencije. Carinske granice ostale su iste i carinsko primirje se nije izvelo. Upozorio je na velike opasnosti koje neminovno proizlaze iz takvog stanja kako za celokupnu privredu, tako i za opšte stanje u Evropi, jer su narodi već izgubili veru u efikasnost mera koje predlaže Dr. N. Kao zadatak evropskih vlada označio je da se produže razgovori za carinsko primirje i za produženje sada postojećih trgovinskih ugovora. A kao zadatak evropske konferencije je označio da mora težiti zbliženju evropskih naroda, da se ne sme ništa uraditi, što bi ih razdvajalo, a taj slučaj će sigurno nastupiti, ako se u carinskom pitanju ne postigne sporazum. U debati je bilo zaključeno mnogi su smatrali da je Colijnov izveštaj suviše pesimističan da je najhitniji problem evropske privrede u tome da se reguliše prodaja postojećeg viška agrarnih produkata, naročito žita, i budućih, kojima raspolažu države srednje i jugoistočne Evrope. Francuska će u tu svrhu organizovati državni biro za prodaju žita. U vezi s time je pitanje agrarnih kredita, koje treba što pre rešiti. Evropska konferencija je naposletku u svome privrednom programu izrazila želju da se produže sada postojeći trgovinski ugovori. To zavisi naravno od uviđavnosti evropskih država i Dr. N. nema sredstva da prisili države da sprovedu tu meru. Rad saveta samog je bio u glavnom skoncentrisan na dva pitanja: na pitanje o sazivu opšte, svetske konferencije za razoružanje i na nemačkopoljski spor u pitanju zlostavljanja nemačkih manjina u Poljskoj prilikom poslednjih izbora za poljski Sejm. U debati za konferenciju za razoružanje bili su naročito značajni govori engleskog ministra spoljnih poslova, Hendersona i Brianda. Jedan i drugi su naslasili da ne sme ostati obaveza država za razoružanje, koja je svečano proglašena paktom o Društvu Naroda, mrtvo slovo, nego je to sveta dužnost, koju ne sine prezirati ni jedna zemlja. Henderson je rekao da je razoružanje najvažnije pitanje internacionalne politike, i samo istinsko smanjenje naoružanja, a ne ograničenje je uslov za dobru budućnost naroda. Briand je označio pitanje razoružanja više za moralni problem, za problem dobre volje naroda, a nije najvažnije koliko vojnika i koliko smrtonosnog oružja

imaju pojedine države. Zaključeno je bilo da se održi svetska konferencija za razoružanje 2 februara 1932 godine u Ženevi, a pitanje pretsednika konferencije ostalo je još otvoreno. Nemačko-poljski spor je bio povoljno rešen za obe strane: Poljska se. obavezala prema Nemačkoj da će sprovesti najstrožu i objektivnu istragu o svima slučajevima terora protivu manjina. Januarski skup prominentnih državnika u Ženevi značajan je i po tome, što su četiri evropske velike sile, Engleska, Francuska, Nemačka i Italija predložile evropskoj konferenciji zajednički manifest, koji je konferencija primila jednodušno. Taj manifest glasi : »U poslednjim danima smo više puta ispitivali probleme i razgovarali o njima, probleme koje su postavile naše vlade, i došli smo do jasnog zaključka da je jedna između prepreka za privrednu obnovu nedostajanje poverenja u budućnost i nemir, koji vlada usled političkog stanja. Taj nemir se ojačao usled vesti koje pronose razni neodgovorni krugovi o mogućnosti novog svetskog rata. »Priznajemo da postoje baš sada u Evropi političke teškoće, koje su teže zbog nestalnosti i bede privrednog stanja, prouzrokovane usled opšte krize. »Najbolje što možemo uraditi za poboljšanje privrednog stanja jeste da ne damo maha sumnji da je mir Evrope u opasnosti. Kao ministri spoljnih poslova ili kao odgovorni zastupnici evropskih država izjavljujemo da smo odlučeni jače, nego ikad ranije, da se poslužimo organom Društva Naroda da u buduće preprečimo svaki apel na silu«.

А. Š.

Одлазак Рашеле Крауди из Женеве

Нашим читатељкама и чланицама је познато, да је шеф социјалне секције у Лиги Народа била Рашел Крауди, и ми смо са жаљењем већ наговестили у нашим листу, да фебруара месеcа она напушта то место у Лиги Народа. Ово је био један од највећих положаја који су заузимале жене у Лиги Народа, и у толико њен одлазак теже пада свима женама. Њено место још није замењено, и са нестрпљењем се очекује замена, пошто све велике женске интернационалне организације раде на томе, да се на то место опет постави једна жена. Иnтересоваће наше читаоце да сазнају неколико детаља о г-ђа Крауди, која је, за први период од 10 година, у Лиги Народа заузимала овај велики положај, и који напушта

из разлога што јој по некој донетој начелној одлуци контракт није продужен. Исти случај је и раније био са светским познатим стручњацима, као што су Манту, Нитобе и т. д. Рашел Крауди је наименована за шефа секције у Лиги Народа 1921 год., али је већ од 1919 год. још пре но што се Лига Народа инсталирала у Женеви, радила за Лигу, као први члан њене хигијенске секције, на чијој је конституцији она радила. Она је свршила фармацију и имала велико искуство у раду за време рата, као командант добровољаца у Француској и Белгији.

За време ових 10 година, од када управља социјалном секцијом Лиге Народа, Лига Народа је Рашел Крауди поверавала руководство свих социјалних послова у Лиги, како оних који су третирани стално у самој секцији, тако и оне послове, којих се Лига Народа, као нарочито актуелних, прихватала у даном моменту, као што је питање рапатрирања ратних заробљеника, питање избеглица, и т. д. Рашел Крауди је као шеф секције припремила радове Лиге Народа за четири велике конференције, које су одржане у домену социјалнога рада Лигиног, као: Трговина же нама и децом (1921), порнографске публикације (1923), против трговине опијумом (1924 и 1925), као и за све остале редовне и ванредне конференције о социјалним питањима, којима се бави Лига Народа. Из радова, којима је она руководила, донете cу четири интернационалне конвенције: 1921 г. за забрану трговине женама и децом; 1923 год. за забрану порнографских списа; 1925 за забрану пушења опијума; 1925 забрана продаје опасних дрогова; осим ових конвенција израђена су и два предлога за конвенције 1929 год. о рапатриацији напуштене деце и за помоћ малолетника у иностранствуЛига Народа је одала признање раду г-ђе Рашел Крауди тиме, што ју је Савет Лиге Народа наименовао за члана комитета за заштиту деце и младежи. Сада је г-ђа Крауди добила позив из Сједињених Америчких Држава да одржи низ предавања о Лиги Народа у разним местима, а затим ћe се вратити у Женеву да месеца априла учествује при раду комисије за заштиту деце и младежи. Недавно је Американски Универзитет (Universite Smith) наименовао г-ђу Рашел Крауди доктором honoris causa. Један велики дине, дат у њену част у Женеви, дао је видна доказа колико је поштовања и симпатија задобила г-ђа Крауди, како у своме званичном раду, тако и у личном контакту у месту, у коме је пуних десет година неуморно радила.

Д-р Ксенија Атанасијевић Религијска и филозофска подлога пацифизма

Догађања из области емпирије указују нам, неодступно и многоструко, да се однос човека према човеку, од најстаријих времена до данас, доследно сводио на све облике борба и сукобљавања. Ова чињеница као таква веома је тешка, јер се од ње, најкраћим путем и нужним начином, прелази на закључак како је природан и неизменљив узајамни став људи адекватно изражен у оној безнадежној мисли о рату свију против свакога. Да би ублажили овако песимистички резултат искуствених истраживања, неки добронамерни социолози тврдили су, да првобитно стање између људи није искључиво прогањање, него да у њему има и исправних момената- Тако наводе да и онда, кад се налази на најнижем степеу развитка, човек живи у миру са својим сродницима. Овакво тврђење, међутим, ништа не ублажава и не улепшава истину да је човек егоистично биће у коме се не налази, као самоникла способност, љубав, према ближњем. Баш та његова сaможивост га и гони да се, ради лакше самоодбране и напредовања, удружује у мање групе, у породице и племена, или у веће, у народе. Као што људски индивидуум, према своме најпрвобитнијем инстинкту, потискује и отклања све

препреке, тако су, одувек, и поједине породице, као целине, браниле интересе и права својих чланова, а непријатељски иступале према другим сличним заједницама. Слично овоме, државе представљају затворене целине, опет организоване у егоистичноме смеру. Као монаде, окренуте себи, државе се, пре свега, старају да заштите себе, и да обезбеде себи услове и средства за неометано напредовање. Ово напрезање за лични опстанак појединих држава, као и сваког човека, сасвим је оправдано са моралне тачке гледишта. Само то тежење да остваре свој пуни живот, и да најбоље по себе искористе све његове могућности, доводи врло брзо, и у најкраћој линији, и људски индивидуум и људске заједнице у сукоб са другим индивидуама и заједницама што исто тако хоће да потврде себе. Уз то, овде наилазимо на једну чињеницу, аксиолошки особито негативну: и у човеку, и породици, и племену, и држави, није довољно да одрже и обезбеде себе, него се у њима брзо јавља жеља да, преко граница личних потреба, унапређују себе, или да се чак засипају излишностима, на штету или на пропаст других. И поред тога што је овакво поступање етички сасвим неодржљиво, оно је у недопуштеној мери често. На свакој страни повести људи или историја држава наилазимо на податке, да је далеко мање невоља произашло из оправдане потребе за самоодбраном, него из незајажљивости да се приграби туђа

својина, и да се упада у страна подручја. У току историјског развоја постало је јасно, да се под већином несрећа људи гуше стога, што је замах њихових егзистенција спутан теретом наметнутих или изазваних сукобљавања. Несумњиво је да неће моћи да се посвети никаквом вишем определењу човек који се непрестано исцрпљује у одбрани свога положаја, каткад и голога живота. Исто тако, и нама је то особито јасно, народ који не испушта оружје из руку не стиже да чврсто утемељи своју културу. Трзавице, разрачунавања и ратовања систематски исцрпљују обдареност и индивидуа и народа, и зато, за све време док се збивају, пресецају свако позитивно изграђивање. Тако су спољна прогањања и методе инквизиције угушиле бар половину стваралаштва једне онако изванредне визионерске гениалности као што је била она Ђордана Бруна. Насупрот томе, стари Хиндуси, тај народ изванредно метафизички обдарен, изградио је веома рано своја религијска учења и филозофске мисли зато што су га плодно земљиште и згодне историјске прилике поштедили грубих материалних брига. Исто тако, за време ратовањима неузнемиривога разграњавања Периклове Атине, стекли су се у њој елитни духови Грчке, и произвели су уметничке и филозофске елементе који су, можда, били изврснији и многобројнији него игде, и ма у коме другоме времену. Гр-

чки народ одувек је носио у себи узвишену жељу да предњачи постављањем непропадљивих тековина; отуда је благотворно немарење за отимање земаља заменила код Грка ревност да буду први у филозофији, књижевности и уметности. И далека прошлост тога малога народа има за нас толико привлачности баш због тога што је он, уместо у ратној, обезбедио себи часно место у културној историји. Излишно је наводити даље примере, из историје свих народа, који потврђују да ратовања и све врсте нередовних стања у државама нису нимало згодан оквир за подизање непролазних садржаја. Најблагороднији од оснивача религија и филозофа нису могли да без поговора и без покушаја исправљања и улепшавања, једноставно приме и помире се са мало утешном истином, како узајамна наклоност не лежи у природи људи. Они су, надахнућем својих пречишћених душа и видовитошћу својих просветљених свести, радили на томе да човечанство одведу једном подношљивијем и складнијем животу, где ће, уместо раздора и крвављења, владати узајамна сагласност и поштовање. Зацело је, пре свега, заслуга и тековина верских проповедника и представника мудрости о свету идеја о отклањању узрока ратовања мирним начином, јер су они створили доктрину о нужности сталнога мира, и, донекле, припремили на њу људски род. (Наставиће се)

Broj 3-4

„ŽENSKI POKRET”

Strana 3