Ženski pokret

onu iz Zagorja, da nam ju prikaže kako živi, ćuti i pregara unoseći neprestano sebe i svoju duševnost u dela koja stvara. Jedan dokaz više, da dubina duše i intenzitet unutrašnjeg preživljanja jasno iskaču često baš kod onih, koji su najmanje svesni svoje duševnosti. Duboko, duboko u selima i zaseocima sakrivena i zakukuljena, drema negde latentna snaga našeg naroda, spava Kraljević Marko i uzdiše majka Jevrosima. Na ženama je da ih potaknu na život! Danima, sedmicama i mesecima sedi naša seljanka pa tke, prede, veze, a seljak secka i urezuje u drvo, te cizelira zlato i srebro unoseći ceo svoj unutarnji život u predmete ko j e stvara bez realnijeg računa, bez perspektive i bez svesti o vrednosti svog delanja, ali po neodoljivoj potrebi umetničkog stvaranja. A kad znamo da taj naš mali, anonimni umetnik nema često ni grudvice polente da o hlebu i ne govorimo — jer je on za njega luksuz zar možemo onda da mu ne pomognemo? Pitanje kućne industrije koja se u poslednje vreme sve više lakolizuje po raznim zanatskim školama, a gde njih nema pod direktivom Ženskih zadruga, osobito po dalmatinskem Zagorju postaje danas sve više pitanje egzistencije mnogih i mnogih porodica. »Razvoj kućnog obrta i njegova iskorišćavanja zavisi u prvom redu o mogućnosti prodaje, a ova naravno o potražbi koju mora da pospeši propagandom na stranim i domaćim tržištima«.

Ма da je u Splitu osnovana Banovinska poslovna centrala za unapređenje kućne industrije (inicijativom inž. Pončića, osnivača Narondog muzeja u Splitu) ima da ona razvija uspešnu akciju u tome pravcu, to još uvek nije dosta, jer narod još uvek gladuje, danas više nego igda. Kada apelujemo na sve one žene, koje tvrde da je »my house my castle« i koje žele da ga što lepše što intimnije urede, da se uređujući ga sete onih naših pasivnih krajeva, u kojima narod radi i radi, a tim svojim radom ne može ni komad polente redovito da zarađuje. Kupujemo slabe, neukusne Strane produkte, a za ove naše lepe ne marimo; dajemo milostinju, a ne pomažemo rad! Tekstu knjižice g-đe Bulić dodate su 32 sličice što reprodukcija vedrih crteža narodnih običaja poznate umetnice g-đe Zoë Borelli - Alačević, što fotografija raznih vrsta vezova, tkanja, nakita, oružja, oruđa, glazbala i narodnih odela. Cena je knjiži Din. 15. tiskara »Novo Doba« Slpit. Prevedena je i na nemački pod naslovom: Dalmatinische Volkskunst. Šteta je samo, što slike nisu u bojama, pa ma knjižica i više stajala! U Dalmaciji sve vrišti i previre od boja: U njima se najviše odrazuju životna snaga i radost pa zarazuju time svakoga, ko ih ugleda.

Ј. В.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ:

ГОЗБА HA ЛИВАДИ

Београд, 1932. Г-ђица Максимовић je добро учинила што je ове песме, раније објављене у „Мисли“, скупила у књигу. Тиме је дала једну складну целину и показала себе у једној новој форми. Гозба на ливади је галерија лаких јутарњих акварела, који не замарају и из којих бије свежина као из летње шуме. Извесне слике се не заборављају („У јутру rope три тамне буктиње борова. Са дна узглавља не видим ко их у руци носи“. „Свако јутро седа сунце на широки нови пањ, и наслони се на суседну јелу. Срне легну спокојно украј његових ногу и гледају гa у чело“). Песникиња лаком руком дочарава судбину трава и дрвећа и облака занимају је ситни животи мрава и буба. Али док је она и у ранијим књигама била везана хиљадама нити за при-

роду каквом je она види увек се кроз то манифестовао њен сопствени унутрашњи живот, сумња и радост и љубав и бол тога, те унутрашње зависности у овој књизи нема. Ту је природа сама, природа као слика, као нешто изван ње. Оно што се воли у поезији г-ђице Максимовић, то је баш тај симбол, та ненаглашена, ненаметљива, али снажна Besa између наше душе и душа ствари; а овде нам је то ускраћено. Али дато нам је друго нешто: неисказано одуховљен начин сликања природе, једно изванредно танано осећање за најскривеније, скоро невидљиве Tajne њене. Песникиња је у овој књизи финим прстима нашла срце шуме и пружила га искрено. Дора Пилковић

АПРИЛ, 1932

ЖЕНСКИ

ПОКРЕТ