Ženski pokret

je ta blaga prerađivala, i tek prošavši kroz njezine ruke ta blaga su mogla biti i iskorišćena, ona su tek onda pretstavljala vrednost. Razvijajući svoj duh i um, čovek je počeo da stvara i razna oruđa s kojima je mogao ne samo lakše da nadvlada zveri i prirodne nepogode, nego je mogao i da otima jedan od drugoga već gotovi plen, što je u neku ruku bilo lakše nego opasni lov. Počeli su ratovi i međusobna klanja i to je prva etapa u ljudskom razvitku gdje su se muškarac i žena počeli udaljavati jedno od drugoga. Žena naravno radi svojih prirodnih dužnosti nije mogla aktivno učestvovati u toj borbi. I tako je njezina imobilnost bivala sve veća u koliko je stanje zbog neprestanih ratova bilo opasnije i nesigurnije. Muškarac se borio, muškarac je otimao jedan od drugoga i sve što je imao, imao je da zahvali svojoj sili, svojoj borbenosti. Nije onda ni čudo da je dobio svest o svojoj velikoj vrednosti i nadmoći. On se dalje razvijao, stvarao i formirao društvo, države, zakone, dok je žena i nadalje ostala pri svome ognjištu, a udaljenost između njih sve je više rasla. U ovim večitim borbama je žena osetila da je muškarac njen zaštitnik, a nije prodrla do pravog razloga te zaštite: on je nije štitio radi nje same, nego ju je štitio i čuvao, osećajući da je ona nosilac njegove vrste, da se preko nje nastavlja njegov život. U prilikama, u kojima je vladala samo sila, a ne pravo, žena se nije mogla razvijati. U životu je zavladao princip: tko je jači, taj tlači. Što žena nije mogla da prihvati taj princip, nju sve više zapostavijaju, dokazujući njenu »prirodnu« inferiornost: raznim citatima iz biblije, rimskoga i kanonskoga prava, po kojima je žena već po nekom božanskem naređenju određena da služi i sluša muškarca. Ali, pri tome ne treba zaboraviti da su sve te dogme i zakone stvarali sami muškarci. Drugi jako ljubopitljivi će zapitati: ako je bila prirodna zadaća žene, materinstvo, razlog za njezino ropstvo, može li se ona onda ikada osloboditi i biti jednako vredan član društva kao muškarac, i nije li onda ceo pokret neprirodan? Međutim, ovdje treba obratiti pažnju i naglasiti dve razliičite činjenice: pokoravanje prirodnim zakonima i pokoravanje muškarcu i njegovim zakonima. Pokoravajući se zakonima prirode, zar se žena mora pokoravati i jednom njezinom stvoru, koji je samo jedna polovina one biološke celine, koja se zove čovek? Zar je muškarac personifikacija prirode? Zar i on sam ne služi toj prirodi, zar se i on sam ne mora pokoravati njenim zahtevima? Jedna prirodna i socijalna funkcija žene, materinstvo, postala je usled jednostranog razvitka društva kazna za nju.

lil. Muškarac je zavladao Ženom, a sada se ona bori za savladu i prema tome mogao bi neko pomisliti da je ženski pokret samo borba među spolovima o vlast. Ovako rezonovanje bilo bi veoma površno. Feminizam nije nastao u znaku borbe za vlast nad nekim, on je nastao kao prirodna posledica kulturnog razvitka čovečanstva. On je nastao iz potrebe ljudskog društva za svim umnim i fizičkim snagama sviju njegovih članova, jer je stepen njegove kulture i civilizacije tražio mobilizaciju svih sila bez razlike spola. U svome kulturnem razvitku, sa tekovinama svoga uma i duha, čovek je izmenio i način borbe za opstanak. To više nije kruta borba u prašumi na divlje zveri sa kopljem u ruci, današnja borba vodi se drugim sredstvima, drugim sposobnostma. U takom jednom kompliciranem životu, sastavljenom iz raznovrsnih delanja, iz raznih sitnih radnja, koje svaka posebno pretstavljaju samo po jednu kariku u velikom lancu ljudskih potreba za život, u takom jednom životu nije ni žena mogla da ostane samo u svojoj pasivnoj ulozi, u svojoj duševnoj i prostornoj skučenosti. Ona nije mogla ostati po strani, izvan toga novoga života, jer i sam muškarac nije više potrebovao roba nego ravnopravnog saradnika. Zato mi nije jasno zašto su mnogi muškarci još danas takovi antifeministi kad u histeriji ženskega pokreta, nalazimo dokaza da je čak i muškarac osečao potrebu za sebi ravnim drugom, i tražio za nju ista čovečanska prava kao i za sebe. Tako na pr. u Francuskoj prvo društvo za zaštitu ženskih prava osnovao je jedan muškarac. Publicista, književnik i slobodni zidar Leon Richer izdao je godine 1869 svima muškarcima i ženama, koji »imaju osećaja pravde i želje za boljim životom« kako je stajalo u tom proglasu, da se udruže u toj ideji tražeći poboljšanje ženinog položaja kako pred zakonom tako i u društvu. Bilo je doduše već za vreme revolucije pokušaja da i žena stekne svoja građanska prava zajedno sa muškarcem, ali baš zato što se prva pobornica za ženska prava, O1ympie de Gouge, nije mogla u svome velikom osećaju pravednosti složiti sa onim metodama i sredstvima kojih se laćala revolucija da bi došla do cilja, svršila je na gilotini. Sa njezinom smrću zaustavio se i celi ženski pokret na neko vreme, tako da se pokušaj Leona Richera ne može smatrati kao nastavak toga pokreta iz doba revolucije. Leon Richer je i osnovao 1870 godine društvo za ženska prava (L’association pour les droits des femmes), koje je dugo godina bilo mešano tako, da su muškarci bili u njemu u većini. I veliki francuski genij Victor Hugo bio je dugo godina počasni pretsednik toga društva.

ЈУНИ, 1932

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

83