Ženski pokret

to nije po volji, kad se spustim do fundamenta opet ne valja. Ali, gle, čudo! U br. 33 „Jugoslovenske žene” g-đa dr. Chlapec postavlja sasvim drugu tezu, po redu treću, jer veli: „Glavni razlog nesporazumevanja i konfuzije leži u tome, što neke struje, kao što dr. Baumerova hoće ravnopravnost žene sa muškarcem na temelju diferenciacije pola, da žena bude što više žena, muškarac što više muškarac. To je ta struja koja peva himne materinstvu i hoće da reši pitanje iz perspektive nejednakosti. Druga struja sasvim ispravno ukazuje na činjenicu, da se do sada išlo putem diferenciacije, pa se došlo do bespravnosti i ropstva žene. Naprotiv valja ići putem niveliziranja polnih osobina, potčinjavanjem funkcija i upliva koji dolaze iz polne sfere. „Firmamentom istorije” je preletela treća teza ideologije g-đe dr. Chlapec. Blago „Jugoslovenskoj ženi” što je smela prva da objavi ovu novu, ali sasvim novu tezu. Niveliziranje polnih osobina može doći samo kao posledica niveliziranja polnih nagona, dakle niveliziranjem seksualnog nagona kao primarne i organske razlike među spolovima. Ja ne znam na kojoj planeti želi g-đa dr. Chlapec da počne sa tim niveliziranjem seksualnog nagona, ali iako ne znam ni smer ni cilj toga putovanja, ja joj, svejedno, želim „srećan put i mnogo uspeha”. Ali da obratim pažnju još na jednu tezu g-đe dr. Chlapec po ovome pitanju. Dakle u „Jugoslovenskoj ženi” ona se izjavila za niveliziranje spolnih osobina, to znači da žene moraju dobiti više muškarčevih spolnih osobina i muškarci više ženskih. No, u njenom članku „Opažanja” (Ž. p. str. 45) priča nam ona sa velikim zadovoljostvom kao potvrdom svih svojih teza da je održao u Pragu dr. Šimza predavanje i „ukazao je na niski nivo ženskih časopisa, na stagnaciju ideološkog obrađivanja feministike, i na fakt da su i same feministkinje maskulino orijentisane. Feministički pokret je stiigao u ćorsokak i ne zna kako da iz njega izađe”. Tako g-đa dr. Chlapec. Dakle ni to nije spaslo feministički pokret da su već feministkinje maskulino orijentisane, a šta će tek biti kada orijentacija pređe u fakt! U već pomenutom članku g-đe dr. Chlapec koji je izašao u časopisu „Život i rad” poziva se ona i na poznatu psihologinju dr. Matildu Vaerting, i kaže na strani 522 sledeće: „Študije dr. Vaerting ukazivale su na gigantske bregove predrasuda, uobraženja i jednostranih zaključaka u oblasti polne psihologije”. Da, to ona čini, ali ne u svrhu nivelizacije spolnih osobina kao što to čini g-đa dr. Chlapec, nego da što jače istakne organsku, primarnu razliku medu njima. Da navedem samo jednu izjavu Vaertingove:

„Nastaje zadatak da upoznamo dosadašnje zablulde u psihologiji spolova, da na taj način pomognemo ka što čistijem i vernijem izražaju neunakaženoj, urođenoj prirodi muškarca i žene. Što više uspevamo u rešavanju toga zadatka, u toliko više biće oba spola osposobijena da prema svome različitom načinu upotrebe svoje snage za dobrobit naroda". (Arshiv ftir Frauenkunde, Bd. 18, H. 4, strana 292). G-đa dr. Chlapec se veoma čudi, što ja tvrdim da se kao izhodište borbe protiv prostitucije ne sme uzeti fenomen seksualnog nagona. Da li je obdarila priroda muškarca i ženu zato seksualnim nagonom da ga zloupotrebljavaju ili zato da im služi da se održava vrsta? Neobuzdanost seksualnog nagona stvara prostituciju, a samo postojanje toga nagona nikad. Što sam ja postavila ovu tvrdnju, to je uputilo g-đu dr. Chlapec do takvih apsurdnosti da mogu na nju odgovoriti samo njenim rečima: „Tvrdnje nad kojima ne zna čovek šta da kaže”. Jedna od tih tvrdnji je da ja propovedam spolnu askezu. Da li između askeze i prostitucije postoji prazan prostor? Jedan od bitnih zahteva za pisanje kritičkih opažanja na koje bilo pitanje je, da se imaju o njemu kao „kristal čisti” pojmovi i da se poznaju prilike u kojima se mora to pitanje rešavati. G-đa dr. Chlapec ne ispunjava nijedan od ovih uslova. Kakva zbrka vlada u njenim pojmovima o „organskem i primarnom, o fundmentu” feminističkoga problema, dokazala sam, a kako poznaje rad naših feministkinja, o tome navodim njene reči iz članka „Feministički pokret na ra skršću” u časopisu „Život i rad”, strana 516 i 517, gde kaže: „ Od slovenskih zemalja razvijaju vrlo jaku agitaciju Čehinje, na Balkanu pokazuju uspeha Rumunke, uporno i ozbiljno rade i Bugarke. Jugoslovenski feministički pokret ramlje. U Beogradu, gde je još pre dvadeset pet godina Jovan Skerlić uporedio ulogu žene u patrijarhalnom životu sa „kokoškom koja leže piliće i marvinčetom koje vuče jaram” obuzelo je njegove pretstavnice neko sentimentalno staramajkinsko osećanje, a Zagreb i Ljubljana, inače napredniji i energičniji, ne mogu da se emancipuju enciklike papine”. Ako g-đa dr. Chlapec o zagrebačkim i ljubljanskim feministkinjama ništa drugo ne zna nego ovo što je ovde napisala, trebalo je da ćuti. G-đa dr. Chlapec ima naviku da naređuje našim feministkinjama šta smeju da rade, a šta ne smeju. U „Jugoslovenskoj ženi”, br. 32 kaže: „U kompetenciju ženskog pokreta ne spada nadalje ni alkoholizam ni pacifizam iako je poslednji uzet od vajkada na program. Na taj način se izlišno cepa snaga i interes. Ako muškarac hoće da se kolje, neka se kolje!" „Ženski pokret

78

ŽENSKI POKRET

JUNI, 1933.