Ženski pokret

vanje i njihova borba otvarala je ženama srednje škole i univerzitete. Ogromne promene u materijalnom životu, u novoj raspodeli dobara, u odnosu društvenih klasa, u raspodeli rada kao posledica novog privrednog sistema, naravno da su uticale i na duhovni život najširih slojeva naroda. Pismenost, znanje, prosvećenost nisu više bile privelegije uskog kruga najviše društvene klase; sve to se širilo kao talas, i moralo se širiti, jer novi, komplikovani tok života je tražio svestrano spremno radniš vo. Sve što je u tome pogledu novi društveni sistem morao davati najširim slojevima, nije bilo samo za njegovu isključivu korist, nego i za Korist njih samih to su bile koristi iz jednog izvora, ali različitih tendencija. Ovi duboki preobražaji kako u materijalnom tako i u duhovnom životu uticali su snažno i na Ženu, i to dvostruko. Kao žena i majka bila je od uvek potčinjena mužu. On joj je bio i gospodar i zaštitnik i sudija, a ona bespravna kao pravi rob. Ovo stanje koje sve više i v Še nestaje, i o kome maštaju samo još oni koji govore o ženinom najlepšem zadatku u uzanom porodičnom krugu, a misle pri tom na njenu potčinjenost, nije bilo poboljšano novim ekonomskim stanjem, nego se pogoršalo, jer se potencirala postojeća bespravnost još novom, bespravnošću i nezaštićenošću najamnog radnika tadašnjeg doba. Ovu dvostruku bespravnost i potčinjenost žene karakteriše Bernar Šo rečima: žena je postala rob roba. Ali sav taj vrtlog koji je zahvatio Ženu, probudio je u njoj svest, t.j. poznala je da je postala činilac u ekonomskom i socijalnom životu, ali da se u njemu tretira kao jedno potrebno zlo, samo kao objekt. Buđenje ženine svesti nije poteklo lako i brzo kao što je bio to slučaj kod muškarca, jer se žena još do naših dana, uprkos promenjenim prilikama, nije mogla potpuno da oslobodi tradicionalnog shvatanja svoje uloge u životu. Vrlo važni su pored ekonomskih razloga i etičko-psihološki razlozi u razvijanju žene od potčinjenog bića ka ličnosti, svesnoj svoje vrednosti i svojih zahteva spram društva. Svuda ima puno žena koje se i bez obzira na ekonomske razloge, prosto iz neke neodoljive unutarnje težnje revoltiraju protivu zapostavljanja koja moraju da trpe žene, i koje sebe same izrađuju ne toliko radi uhlebljenja, nego zato da se uzdignu iznad one mere koju je postavila ženi tradicija i predrasuda. Smatram da su baš ti etičko-psihološki razlozi u feminističkom pokretu pa i u drugim pokretima zapravo ona snaga koja im daje najveću i trajnu vrednost. U svima zemljama sa jako razvijenom industrijom već u drugoj polovini prošloga veka žene

sve češće i kompaktnije istupaju, organizuju se i iznose svoje zahteve u javnosti. Zahtevi su bili različiti, i različite i ženske organizacije koje su ih zastupale. Pored organizacija radnica, pojavljuju se i čisto feminističke organizacije. Te početne organizacije često još nisu imale sasvim prekaljene poglede na sve probleme života u vezi sa položajem žene, ali ovu nesigurnost je život sam ispravljao i sam život je odredio savremeni feministički program sa njegovom socijalnom tendencijom i sam život je odredio da se feministički pokret razvija kao deo opšteg socijalnog pokreta Iz vrlo složenih problema opšteg socijalnog pokreta, on je uzeo u svoj delokrug samo jedan manji deo. i to iz razloga što smatra da će povoljno rešenje pitanja koja se tiču žene olakšati do izvesne mere rad za rešavanje ostalih socijalnih pitanja i da će žene na taj način dobiti bolje i dublje razumevanje za međusobnu zavisnost svih socijalnih problema. Najglavnija pitanja iz feminističkog programa odnose se na ravnopravnost žene u zakonima, na njene radne odnose i na njenu zaštitu kao majke. U sklopu pitanja radnih odnosa treba pre svega podvući pravo žene za rad pošto zastupamo princip da rad mora biti osnova društvenog poretka i da samo rad i interesi ljudske zajednice daje pravo da pojedinac traži zaštitu društva u svojim nevoljama. Pravo na rad postalo je u poslednje vreme kako za muškarca tako i za Ženu vrlo problemat čno, vrlo nesigurno. Oboje podjednako tišti nezaposlenost kao posledica ekonomske krize, ali kod žene je stanje pogoršano time, što su nju proglas li za uzrok krize. I sloga su pronašii veoma jednostavan recept za uspostavljanje normalnih privrednih prilika: najurimo žene iz svih poziva. Kamo sreće da je stvar tako prosta, ali na žalost uzroci krize nisu ni radne žene ni radni muškarci, nego su uzroci tako duboki da mnoge hvata strah da ih nazovu pravim imenom. Najbolji poznavaoci privrednih pitanja tvrde da je kriza posledica toga što struktura našeg privrednog sistema ne odgovara više sasvim promenjenim društvenim prilikama. Kao što smo videli iz ranijih izlaganja današnji privredni sistem je baš naterao Ženu da radi, da radi za svaku cenu i da se prihvata svakog posla. Kolikogod je žena bila potrebna privredi, ona je bila i tu tretirana kao manje vredna radna snaga sa manjom nagradom. To stanje je nateralo feministički pokret da traži svuda, za sve manuelne i intelektualne pozive za jednak rad jednaku nagradu, a da je baza za određivanje nagrade fiksirana zakonskim propisima o minimalnoj zaradi koja mora da bude dovoljna za pristojan život. Ženu ne smatraju

86

žfehškt P b k RET

SEPTEMBER— NOVEMbAr 1935