Ženski pokret
FELJTON
One... moje najvjernije
U našu kuću kao neka bura uleti Kekina. Već samo ime kazuje ti da je ona sa naših grebenastih školja, gdje nema dogadjaja u kome nije upletena ljubav. Zdrava, mlada, imala je nezakonito dijete u bolnici. Doznala je bila da je ja neču radi toga prezirat niti joj prebacivati. Do sada mora da ih je progutala dosta gorkih, a njena vesela narav nije to podnosila. Sa Kekinom u našem kućanstvu nestalo je svake tačnosti, a Tonkin tako tačni red sav se poremetio. Kekina je radila kao konj od jutra do mraka, šta velim, do kasno u noć. Nikakav posao nije joj bio težak, volila je djecu i samo me molila neka joj dozvolim katkad od popodne da ide u bolnicu vidjeti svoju malu. Pri radnji je uvek pjevala i, razumije se, uvijek o ljubavi. Na ure sam morala da slušam: Ako me ubiju pod tvojim prozorom, Pospi mene, dušo, duplicom violom. Ako me ubiju, pod tvojim ponistrom, Poškropi me, dušo, krštenom vodicom. Ako me ubiju .. . - Kekina, zaboga, prestanite više s tim „ako me ubiju", ne razumijem ništa što radim ... - Hoću, hoću, gospoja, - ali ne bi pošlo ni pet časaka i počela bi iznova: Ako me ubije pred tvojim portunom, Pokri mene, dušo, pribilim lancunom. Sve je u našoj kući pjevao s Kekinom, sve je bilo veselo i bučno, možda i previše! Ali jednog dana Kekina umuknu. Rastuži se. Mala se u bolnicu razbolila. - Što je Kekina? - Slabo, umrit će. I umrla je. Kad je to doznala, mucajući i jecajući molila me da dođem s njom u bolnicu. Pošla sam. Pokraj golih, sivih zidova, u zadahu vlage, ispremješanom utrnulim lojanicama na kamenom stolu, bila je položena mala škrinjica, još uvek prevelika za ukočeno prozirno tjelašce koje je ležalo u njoj, Jedva bi se reklo da je ovo ikad ljudskom rodu pripadalo. Sitna i strašna bijaše ta neodređena stvarca, zastrta laganim organtinom, a pokraj nje cedulja „Br. 43". Ganuh se - ali u to me prekide Kekinin vrisak.
- Nije to moje, nije to moje, gdje je moja mala, vikala je i jecala nesretna mati i razvraćenih očiju pitala nadglednika. Začuđeni čovjek upita je za ime. - Dobro je - veli on pod br. 43 zapisano je vaše ime, to je vaše. - Nije, nije to moje, odlučno je odgovarao njezin materinski instinkt i otrčala je kao izbezumljena k sestricama da traži svoju mrtvu malu. - Čije može da bude ovo, kad je zapisano ime i stavljen broj! - čudio se čovjek. Ostadoh sama kod tog malog bezimenog stvora, poškropih ga grančicom ružmarina i upitah: Mrvice mala, čiji teški grijeh mora da ispašta ovo tvoje nevino sakato telešce da se tako bezimeno i bezosjećajno vraćaš majci zemji? Pokoj ti vječni... Kekinina žalost bila mi je s ovim dvostruko teža. Mala se nije našla. Pokopali su je nekom pomutnjom. Kad sam došla kući, nađem na stolu dopisnicu na kojoj je bilo pisano: „Gospa, najlepše Vas pozdravljam iz lepe in kulturne Slovenije Škofja Loka Tonka Upeklo me. Učinilo mi se kao da Tonka sve ovo vidi što se događa i da sa ovim riječima hoće da se ruga i meni i Kekini: - Kulturne ponovih da, kulturne u revnosti i samosvjesti rada, ali u nezakonitosti djece, tu mislim Tonka da Slovenija nema što da predbaci Dalmaciji. I Kekina nije više zapjevala „ako me ubiju". Ubili su je siroticu, ona je pošla kući, da čeka dolare za Ameriku. * Ali meni je odjednom bilo dosta od svega ovoga. Uvidjela sam da nikakvi moj postupak, ni u teoriji ni u praksi, puno ne vrijedi. Osviedočila sam se da je život tako složen i da ima nešto jačeg što ti svaku ometa. Uzalud je tražiti ključ te zagonetke, i odlučih da ostanem neko vrijeme bez ikoga, Preporučila bi svakoj gospodarici da to pokuša. Na bolji lijek da steče ustrpljena, da umiri živce i da se u njoj probudi malo čovečnosti ako je nema. I kad mi je bilo dosta i toga najnovijeg eksperimenta, dode k nama: Litrih Matija pokojnog Jože, rodom iz Žeževice. Žeževica je mjesto u našoj Zagori, Nisam je baš dragovoljno uzela. Volim našu Zagoru, ali joj ne verujem puno,
130
ЖЕНСКИ ПОКРЕТ
ДЕЦЕМБАР 1935