Ženski pokret

vredi! Jer ova tako otporna i podla istina živi još danas. Nju moramo da upoznamo do korena da je možemo isčupati sa korenom iz svoga pamćenja, iz svojih duša, iz celog svog života koji je tako težak i sramotan«. O toj strašnoj istini još niko nije govorio onako kao što govori Gorki: svi su je videli samo spolja, a on ju je upoznao u njenim dubinama. Svi propovedamo sa Tolstojem i Dostojevskim »poniznost«, »trpljenje«, »neaktivnost«; a Gorki upornost, pokret, akciju, »što je tako strašno istinito, tako strašno rusko«. I ako Rusija nije samo od negde došla, nego i nekuda ide, tada je Gorki više u pravu nego što su Tolstoj i Dostojevski. U tome smislu je »grešna« Rusija svetija od »svete« Rusije. Da li nije potrebna veća ljubav da se voli ono što je »grešno?« Da li nije potrebna jača vera da se veruje u »grešno?« Sa takvom ljubavlju voli Gorki, sa takvom verom veruje Gorki.

»Što iznenađuje u našem životu nije samo to što imamo onaj debeli, masni i plodni sloj zverskih prostakluka, nego iznenađuje i to što kroz taj sloj poniče mnogo što šta dobrog, i što raste, što probuja neslomljivu nadu na naš preporođaj ka svetlom, čovečanskom životu«. O toj nadi još niko nije govorio onako kao što govori Gorki: i opet iz razloga, što su svi ostali posmatrali stvari samo spolja, a on ih je proživeo u svojoj duši. Samo ko je prošao kroz ceo mrak nekadašnje i sadašnje Rusije, samo taj može na takav način da govori o svetloj, budućoj Rusiji. Da, Gorki ne veruje u svetu, poniznu, ropsku Rusiju, nego veruje u grešnu, probujalu i oslobođenu Rusiju. On zna da »sveta« Rusija ne postoji, ali veruje da će »sveta« Rusija doći. Kroz ovu veru, on »bezbožnik«, stvara božansko delo. Kroz ovu veru nam je tako blizak, bliži nego što su nam Tolstoj i Dostojevski. I zbog te vere ne možemo biti sa ovim velikanima, nego moramo biti sa Gorkim.

Жена у позиву

O жени у позиву говори се и дискутује скоро увек као о појави новога доба, о проблему старом неколико деценија, јер се појам жене у позиву сужава, ограничава на један уски круг жена на жену буржоаскога друштва а позив, на једну уску категорију позива на тако зване интелектуалне позиве. О томе тако погрешно постављеном и тако уско схваћеном проблему воде се бесконачне и бескорисне полемике и борбе пером, који су позиви за жену а који не, а последњих неколико година, од како је беспослица тако страшно погодила данашње друштво, многи надритеоретичари и површни социјални реформатори, хоће да одстрањењем жена из разних позива, реше на један врло симплистички начин питање које има много дубљег корена и које тражи много далекосежније реформе. Те и такве дискусије и борбе, као и прилике које су их и изазвале, могу покаткад да успоре, али никако да измене ток историје човечанства, а те ће полемике познијим социолозима изгледати исто толико бесмислене као што данас нама изгледају учене расправе средњевековних сколастичара о томе да ли жена има или нема душу. Историја жене у позиву дуга је колика и историја човечанства, а онај онако уско

постављени проблем претставља само завршну фазу једне бескрајне еволуције, у којој је жена пролазила кроз ове етапе: од теглеће марве она постаје роб, па служавка, потчињени, па малолетни друг и у данашњој крајњој фази те еволуције, која се тек назире ако се узме у обзир свеукупно човечанство жена постаје равноправни члан људске заједнице. У погледу еволуције поделе рада у људскоме друштву, немачки социолог Müller Lyes налази следећу социолошку законитост: Прво је постојала подела рада међуполовима, али са недиференцираним мушким и недиференцираним женским пословима. Затим долази диференцирање мушкараца и најновија данашња фаза, која доноси диференцирање и жена по професијама. У првој епоси људскога културнога развитка, код ловачких и сточарских народа, а позније и код оних који се баве примитивном земљорадњом, подела рада међу половима строго је спроведена и то на штету жена, јер је делокруг жениног рада несравњено већи. Жена је радна снага коју мушкарац неограничени господар њенога живота искоришћава без милости и до крајњих граница, јер бити слабији, велики је недостатак и у цивилизованоме друштву, а у поче-

36

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

АПРИЛ-ЈУНИ 1936