Ženski pokret

вима односно брисање граница између мушких и женских послова. Али поред све развијености овога диференцирања жена о чему сведоче раније изложени подаци ово диференцирање је тек у току; друга фаза, диференцирање мушкараца завршена је; прва још не потпуно. И док су мушкарци диференцирани у позиве могли одмах у потпуности да им се посвећују, диференцирање жена врши се под много тежим условима. Иако је жена продрла скоро у све позиве, иако је скоро нестало специфично мушких послова, специфично женски послови још данас тешко спутавају жену у позиву, јер се начин живота још није прилагодио овој значајној појави диференцирања жена. Ти домаћи послови који су још увек женски јесу један од крупних разлога квалитативне инфериорности жена у случајевима у којим ова инфериорност постоји, јер онемогућавају жени да се искључиво посвети своме позиву. Али већ данас благодарећи развитку технике маса раније домаћих послова изузети су из домена кућнога рада и прешли су у делокруг индустрије и трговине. Ми већ данас не радимо више масу послова који су нашим мајкама и стара-мајкама одузимали велики део времена; тако ће у даљој еволуцији и остали домаћи послови бити организовани на другој основи, која ће одговарати новоме положају жене у друштву. Па и најозбиљнији приговор, да жена у позиву не може довољно да се бави васпитањем своје деце, отпашће у даљој еволуцији породичнога живота. У погледу васпитања модерно друштво има толико много могућности да је улога мајке као васпитача доста ограничена и умањена, јер се један добар део васпитања препушта друштву односно друштвеним установама. Изгледа нам да смо довољно јасно дока зали да је диференцирање жена неминовност коja се ничим не може зауставити, јер је она израз једног од најосновнијих закона у целоме органскоме свету закона диференцирања. Један став према овој појави треба да је рад на отклањању свега онога што омета ово диференцирање. Оно што је овде изложено важи за човечанство схваћено као целина; међутим стање овога питања у појединим земљама креће се данас од онога најпримитивнијег из прве епохе, па до најнапреднијега у Совјетској Унији, где је жена у сваком погледу равноправна са мушкарцем и где је достигла до врло високих и одговорних положаја. Читава

та скала може се данас видети широм нашега глобуса. Ограничавајући се на тако зване цивилизоване земље, стање је такође различито; законодавства појединих земаља садрже у погледу приступа жене у поједине позиве негде мања, негде већа, а негде никаква ограничења. У неким законодавствима постоје и различите одредбе за пријем жена у извесне позиве, или је утврђен бројни однос између мушкараца и жена у њима; исто тако постоје и разни услови рада односно награда тако да удате жене за исти посао добијају мању награду. Све су ово само докази да је ово збиља још увек прелазно стање и да је велики процес диференцирања жена далеко од свога краја. Извесне појаве заустављања овога процеса па чак и његовога кретања уназад, изазване специјалним, повременим приликама као што је на пример случај у данашњој Немачкој, значе само стављање бране једноме вековном току, који себи мора прокрчити пут, јер почива на неумитном закону развитка чије се дејство може донекле ометати али никако отклонити. Постоји један велики парадокс, да баш они који најватреније проповедају материнство и домаћинство као искључиви домен рада за жену и враћање Виљемовом троструком К(Kisrche, Kinder, Kuche) ти исти као чланови управних одбора разних акционарских друштава, радо дају првенства женском раднику, јер јевтинијим рукама и пуне своје фабрике женским особљем, без и мало сентименталности пред пропадањем породичне идиле. Али нема данашња жена у позиву да савлада око себе само тешкоће чисто материјалне природе; она има да и око себе и у себи поруши многе вековне предрасуде везане за појам жене у позиву. Докле год у врховима друштва постоји схватање да је нерад знак господства и отмености за жену, а рад атрибут економске и социјалне инфериорности, све дотле ћe бити доста жена у позиву које ће силом закона имитације сматрати своју професију кулуком и нужним злом. радиће без воље и неће стварати никаква већа дела. Тек када сви људи буду признали и увидели потребу и дужност рада; када друштво буде тражило од свих својих способних чланова да учествују у сложноме механизму социјалнога живота, тек онда ће жена моћи раме уз раме са мушкарцем да ствара велика и трајна дела. Београд

Дара Мародић

40

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

АПРИЛ-ЈУНИ 1936