Ženski svet
197 ЖЕНСКИ СВЕТ.
и здравим мислима расветлили, али је он први прогласио васпитање за општу цел, те од то доба је васпитна струка и добила свој велики п важан значај у друштву, а наука о ваепитању своје угледно место у редовима данашњих многобројних научних испитивања.
Код нас је то васпитно поље, и ако једно од најважнијих, још по најслабије научно обрађено, те смо упућени да пу оваким кратким одломцима износимо на трџезу народну по коју научпу истину, која ваља да расветли ову и ону заблуду и наведе нас на пут, који ће скренути подмладак паш бољој будућности.
У оној великој ревности за напредним васпитањем, која је настала особито после реформације, заилазили су људи и од високих наука на странпутице васпитне, док нам наш век није показао и одкрио два блиска, али најбоља и најчистија извора за добро васпитање народно — кућу и школу, те сад вам остаје само да повучемо границе и обележимо дужности једне п друге чињенице, које воде народни живот у лешне дане.
Наш свет, особито овај интелигентнији, који више мисли и више жртвује за васпитање деце своје, није начисто у 0вом питању, колико школа, а колико кућа има да ради на васпитању, те једни сво добро а други опет ево зло друштвено школи или кући набацују; млоги пак траже изворе злу народном у самој кући, односно друштву и кругу породичном, те су с тога једни предлагали, Русо) да се деца узму из родитељске куће и предаду школи п стручним људма (учитељима), да их ови могу одвојено од заражене светине п неуке породице васпитати по правилима педагогије. Ал то би одвело нараштај на једнострано себично поље, а човек није рођен да сам за себе живи и само себи да угађа. Други су опет (Комениус, Пееталоци) тражили, да се дете васпита поглавито у кругу домаћем од матера а Хербарт је чак тако далеко ишао, да је
рекао, е се школе само из нужде подижу, да МОМА у васпитању оним родите-
љима, који незнају ил неће самп да ваепштају своју децу. Но наука је то већ
198
решила у горњем емислу и оставила тај задатак да реши кућаин школа заједнички.
Ми нисмо од оних, који мисле, да је сво зло, што га има у свету и међу људ ма, потекло са Фамилијарних извора и у домаћем кругу, нити смо од оних, који сво зло траже у друштву и његовим ма-
хнама; а нисмо ни од оних, који верују, да се човек роди без икаквих наклоно-
сти и да сво зло поцрпи тек у доцнијем животу из своје околине, нити смо опет тако сујеверни, да мислимо, да човек донесе собом на свет урођене грехе, јер знамо, да ни једна од ових мисли није сасвим оправдана; ал верујемо да се добрим васпитањем млого може помоћи људству, да оно постане боље, напредније, чистије, племенитије. Потпуно савршеног људства пе може бити, што човек по природи својој и не долази савршен на свет; сваки допесе мање више рођењем својим и душевне и телесне недостатке, а васпитању је главна цел, да те донешене и доцнијим животом присвојене недостатке исправља, допуњује, и изглађује, те да човек доспе што ближе оном најсавршенијем бићу, што га замишља и верује своме Богу.
У том важном задатку има кућа да врши и главнији и претежнији уплив, а то је и природно, јер дете одрасте у кући, па и доцније у школско доба проводи дете у школи тек неколико часова, те не може школа ни примити ни извести онај општи и главнији васпитни задатак, што кућа и нежношћу и љубављу својом тако красно подиже. Ал зато опет не треба омаловажавати ни школски рад и школско доба, јер кућа ма како да удеби свој васпитни рад не може пружити човеку све, што се од човека као од друштвеног члана, тражи и очекује, а човек је рођен за друштво, за човечансто, није он само своја цел.
Навикавање деце на ред и тишину не може школа код оноликог броја деце постићи онаким нежним и осетљивим средствима, којим то кућа постизава, али кућа нема опет оне озбиљности ни оног прописаног правила за друштвени ред, које школа пружа,
Чим дете уђе у школу одмах осети
=