Ženski svet

мрви део. Дворана беше иекићена шаре* ним српским ћилимовима и осветјвена лампама, а беше дупком пуна. Почето је говором, и то је говорио наш учитељ г. Крчединац како се ђаци сложили, да даду беседу у Ђурђеву у корист конвикта, где ће сирота учитељска деца имати при школовању беспдатно или с малом ценом све издржавање. За тим се певало и декламовадо. Ја ћу ти онако женски да критикујем. „Шта ће нам а песму певао је збор. Док је збор певао, а публика је била као убезекнута, јер су их лепа композиција и лепи гласови чисто збунили у мислима и осећајима. „Народну песму“ је певао г. Бошко Костић, а пратио га је „брум кор“. Знаш сестро, он пева танковезено, па ти души годи, и као да си Кањиостровом силом занешена, тек се тргнеш и пљескаш, да је морао и поновити. „Под прозором а , квартет певали су г. г. Терзин, Владимир Ђерманов, Ћорђе Малешевић и Вук Димић. Знаш, кад сам била код тебе, па кад су нам правили серенаду. Један је рекао : „Пазите људи, а ти циго тијо гуди, да се луче не пробуди. а Тако је и овај квартет био тих и леп, а публика је била као без даха, док су они певали. „Јека одггусала,а а , то је одломак из Драгашевићеве исте песме, а декламовао је, или рећи цитирао је г. Вл. Ђерманов и то лепо. „Падајте браћо“ певао је збор бурно, да је нублика била магнетиеана духом сама песника и као да би полетела у бој, јер ie у срце дирну она одважност текста и композиције. „Растанак а је певао соло г. Вл. Станков, тенориста, а пратила га је гђца Даринка Брадваровићева. И ова тачка је особито унливисала на публику. „Гуслареву емрт а је декламовао г. Ж. Касаниновић сасвим декламаторски. „Поход“, „Бачке напеве а и „Убојну песму“ певао је мушки збор, а за сваком је неемом толико пљескала публика, да се морала свака поновити и тако нам се одузело времена и од другог дела. Но, али није ни жалити, већ хвалитц лепо певање ! Други део је особито

добро испао, јер су сви младићи дотле играли, док се ми играчице нисмо умориле, те су нас ирво и испратили кући, а они су наставили сво]е лепо и мирно весеље. Драга сестро! Мож’ бити, да ћеш рећи: „беседа ! па шта, ђаци! иа шта, село, иа шта, деведесет форинти чистих! па шта, конвикт ! па шта ит. д. а Не, сеетро ! Чуј ме! Ова беседа имаде тако велике важности и за нас и за ђаке и за Српство, јер су ђапи тим показали много, а свет наш прост је добио отуда врло много, а српство треба да се дичи, кад имаде таке ђаке, који умеју да оживљавају Србадију и да их побуђују на све што је леио и племенито. Камо среће, да сви наши ђаци тако цровађају своје Ферију, те да користе и себи и народу, а на то су и иозвани. Да се тако чини, видела би, како би далеко живљи били Срби, они не би пали у неку меланхолију, која је најопаснија за нас, а о том се можеш уверити из народних песама: како увек пропадосмо, где се мелахолични ноказасмо. Драга сестро! Да си била и видела, ти би сама рекла: е, док нам је таке омладине и њеног жара, неће Србин заспати, а ни све оне врлине, које Србина од постанка му красе, а тих можеш безброј наћи у народним песмама. Ти би заједно са мном пожелела тој омладини, да јој не клоне дух и да сретно, а умножена, норади на том, да се бар на овај начин одржавамо у невољи и туђинштини; те да се и даље може несничка истина с колена на колена преносити: „Србин је мач, Што више треш, Да потреш, Све сјајнији бива.“ А сад здрава да си твојој сестри са села. У Ђурђеву на Велику Госпојину 15. августа 1891. год. Твоја сестра

Јованка.

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ

135