Ženski svet

М гато сам се више забављао с њоме, у толико ми милија беше, јер самјој упознао благу душу њену. Већ први сусрет с њоме изазва у мени иеко необично миље. Стреиио сам кад ми је придевала рузмарин на груди. А кад ми се поглед и нехотице оте на њу, видео сам ону кестенасту густу косу, што ју низ обла илећа отпустила, видео сам оне плаве очи, видео сам зажарене образе њене, а осетио сам врели јој дах и приметио забуну ј°ј> Ј е Р ј°ј посао нешто сноро иде Застидила се . . . Да ли због тога? или . . . Е а ко би то знао тек и ја сам осећао врелу етрују, е мишљах, да ће ме сажећи.. . .! Хтедох у том маху да је загрлим, нољубим . . . Зажелео сам тада: да сам ја младожења, а она невеста. Кад се повело коло и ја се ухватих с њоме у коло, те поиграсмо баш својски, од срца. Миље, што сам у тај мах осећао, владало је доцније све више над а-мном. Све ме већма нека неодољива сила нримамљивала к њој, те не знам ни сам за што, али сам увек тежио да сам уз Мару. Певало се, играло се . . . баш сватовски. Сви смо били весели, раздрагани, а како и да 11 е , кад бесмо окићени „рузмарином-вином I< . Дубоко у ноћ савладани умором отпочесмо друштвене игре играти. Међу овима играли смо се и Дастучића' 1 . Она је била у колу, а ми се окретасмо и певасмо : „Игра kojio на двадесет и два, У том колу лепа Мара игра! Ала Мара медна уста има, Да ме хоће пољубити њима!“ ' М тај мах престадосмо се окретати, јер је спустила била јастучић нред-а-ме, клече на-њ ... и ја клекох... и ми се иољубисмо .. Беше то нољубац . . . ах никад га заооравпги не ћу! . . . беше баш од срца својски. . . . Миље, ihto сам тада осећао, не могу искасти, јер тако дивних речи нема, да r iy сласт онишем. Мграсмо се и других

игара. И тек пред саму зору клонусмо од умора. се упознам и са неким Миланом Којнићем. Био то младић мојих година. Брзо се спријатељисмо, а ни мислио нисам, да ће ми још те ноћи јада Задати. Пре него што ћемо се растати, уз чашицу медљаиице, иокрену се међу нами овај разговор: Јоване рече ми нроiuao сам доста света, али се још овако весело провео нисам - Ни ја . . . рекох му. Ово вече иикад заборавити пе ћу! И мени ће заиста остати у вечи тој успомени! Ту заћутасмо неко време, но сам ипак добро приметио, да није то све што ми је Милан хтео да каже. И заиста он продужи даље.. . . Јоване !. . будимо искрени један другоме . . . као рођена браћа. Исноведимо се један другоме ... Ја сам увидео, да си ти заволео Мару. . . А што да му и не кажем? Јесам рекох му и осетих плам по лицу, а поглед ми се и нехотице оте ономе крају, где је она седела. Је . . • си ... рече уздрхталим гласом... . Јесам . . . понових оиет. И ја сам.. . , Шта?! Да, па сам већ одлучио да је иросим, јер веруј ми, да тако мила створења још видео нисам." . Ти си се дакле одлучио, даје иросиш .. . одговорим .. . Али саслушај ме. Ја сам је заисга заволео и сретан бих био с њоме, да је добијем. Истина нисам јој се исповедио, али колико толико из говора њенога држим, да ми не би кошар дала. Бар она не, а њен отац и мати . . . е то је друго питање. Е па о истоме сам се ија уверио. Тако?! Да. Е па то је лепо! То је она хтела, да нас придобије, да јој своју љубав исповедимо, па кад оде у 0. да се похвали својим другама, како је стекла још два љубавника више.

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 2