Ženski svet

Боме јесте т. ј. ночетак је баш занимљив. . . . Но и свршетак ће још занимљивији бити .. . упаде јој зет у реч. ... Но за сад ћемо оставити то на страну, јер је господин началник дошао, да идемо код господина свештеника на чашу вина - . . дода зет. Е na да Бог да срећно било! . . . иожели началник. А сестра на то: Даће Бог . . . даће! . . . А ја се у томе часу бејах нашао у забуии, јер ни сам знао, шта све то значи. УП. Бадава, ни онај добри шиљерац нпје могао за часак да ме развесели. По глави ми се непрестано врзле сесгрине и зетовљеве речи. . . Прави смисао њихов ја нисам могао никако да разумем. Постидео сам се био сада и самога себе, како сам могао из Илијина писма и закључити, да се Мара удала за Милана, кад о њима ни спомена нема! . . . Е ал’ ко зна, можда моји о томе не знају. Да ме је ко потанко расниткивао, шта се све ту при чаши вина говорило, не бих умео рећи. Но ово сам добро заиамтио, кад је началник рекао: Учитељ Станић, видио сам, добио је већ гостију. Сигурно зет му и кћи . . . дода зет ми. Неће бити, јер сам из далека приметио, да су им коњи јако заморени, а има их троје у коли . . . рече домаћин. Да није Мара са својима ! . . . сину ми мисао. . . А како би они по тој непогоди чак овамо!.. . Ах, камо среће да је! Ко би био сретнији од мене! .. . Али ако је уцата! ? Љутио сам се сада; од куда баш сада да ме позову на вино, кад сам са сестром у најважнијем разговору био Као ца су се сви нротив мене заверили, да ме још већма муче. Једва сам дочекао час, кад је началник са зетом ми отишао у општину, а ја се журним кораком упутим кући, да за молим сестру, ца не збија шалу, већ да ми каже извесно, што о Мари знаде.

УШ. Излазила је баш из собе, кад сам у предсобље ступио. Јеси ли чула, сејо, кажи ми, молим те, да ли се Мара уцала или не ? Е иа кад ме тако лепо молиш, казаћу ти све што знам. Него иди ти у собу, сад ћу ја одмах доћи, док девојци нешто наредим. Она оде у кухињу. а ја у собу. Кад ја у собу, а ту . . . Мара. Одкуда она -овде! Дрхтао сам од узбуђења, те нисам могао до речи да дођем. Она је то приметила. Устав са места иружи ми руку и рече: Чудите се зарштосамја овде! Та и ми смо нозвани на сутрашњу забаву. А сад сам ево дошла по жељи теткииој, да посетим вашу сестру. Збунио сам се, те је и нехотице упитах: Је ли и Милан ту? Који Милан !? . . . занита ме изненађена мојим питањем, те устукну корак, два натраг. Па Милан Којнић . . . ваш супруг. Господине, ви као да хоћеге, да се са мном шалите ?! Не, то не мислим. Па одкуд тако питање, кад ја још нисам. . . удата. . . Ову последњу реч изговорила је тако тихо, да сам једва чути могао, а при том обори лице своје земљи, те се зарумени. Зар од стида што је ту реч изустила. Ох, ала беше у том часу дивна! Нисте . . . Ох, среће мени! .. . Дакле ја сам био преварен. А ко вас је преварио?! заиита ме. Та он, Милан .. . али тим боље, сад ми вас бар нико огети неће. Тад је пригрлих, а она наслони своју главу ua узбуркане ми груди. Има ли веће среће на свету?! После толико времена стресли смо љубавни терет, јер поверисмо једно другоме најсветију тајну своју. Ја се осећах као на ново рођеним. Сав дотадањи јад, сву невољу своју заборавио сам тада, јер ону, коју сам из-

Вр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ