Ženski svet

А што ? Тако. Ама ја сам му мати. Дјевојчина је само на то погледа иа се онда пљесну рукама по коленима. Она господинова мати ! И сва задухана отрча гори а старица пође полахко уз басамаке. Кад је стала на најгорњи басамак ; није знала куда he окренути, јер пред њом бијаше више соба. Док изиђе преда њу једна млада женица у швапскијем хаљинама. Она најприје ногледа старицу мргодно па је као од биједе заиита. Зар си ти нопина мати ? Јесам. Кад си дошла ? Ево сада. Па чекаш иоиу, Ја. Е ; он не може сада/ у послу је ; у оној соби. Па ија ]) у у собу, рече стара. Не можеш. А што ?. Тамо има господе. - Ама, он је мој син ... Млада се жена још више намрачи : Немој то говорити никоме ; рече ; они знају и без тога ; да је он твој син. Ама што ми не дате да уљегнем ? Не можеш због господе . . . Старој то бијаше зачудо, на ипак отисну женицу на страну и пође вратима. Али се врата и сама отворише а на њима се указа поио. ТТТта, је то ? заиита. А види ! То је Стево ! Па како се промијенио ! узвикну стара и полети да га загрли. ■ — Злато моје, не даду ми да те видим. Попа устукну корак натраг и задржа стару. ЈТакше, лакше ; мати ! Видиш ; нијесмо сами. Хајде ; чекај у кућу*) до иошље. А зар ја не ћу с тобом? запнта она. Не ћеш сада. Хајде па једи што год. Скини тај гуњ и торбу па остави да господа не виде. - А зар сме ra господи гуњ ? *) кухиња

Смета јакако. Него то ионеси онама. Сад ћу ја доћ’. И он затвори врата па опет уљезе у собу. Хајде у кућу! рече јој и женица. А ђе ми је снаха? запита стара. Како снаха? рече женица. Па Стевина жена. Ја сам. Стара је погледа у чуду: —Ти? Ти Стевина! . . . Зар ти нијеси швабица ? Нијесам. Па он уз’о тебе ? - Jec’. Стара обори очи па уздахну : А ја мислила сам . . . биће друга . . . А ђе су ми унучад ? загшта опет. Спавају сада. А хоћу ли их виђет’ ? Не можеш још. Попадија одмах оде у собу а она дебела ђевојка зовну стару те је уведе у кућу. Ето сједи ! рече јој. Стара сједе. Хоћеш ли јести ? занита ђевојка, Нисам гладиа. Ђевојка се окрену па поче нешто пјеват’ а стара стане разгледати по кући. Еј Бого мој, рече ; ја сам све мислила друкчиЈе. Мислила сам да је мој Стево к’о и прије ; а он ’вамо читав господин ; па би мог’о бити и владика .... Па снаха ! . . . Мени није драго. Што ће јој оне шваиске халшне ? . . . Е баш . . . ЈГевше су ове ; унаде ђевојка. Нијесу, не д’о Бог! Све је наше боље, рече стара. Баш у тај час отворигае се врата и ноиин синчић уљезе у кућу . . Дај да једем! рече. Не смијеш без маме ; одговори ђевојка. Стара погледа и овај мали учини јој се исто као Стево. Ходи мени, злато бакино! рече му па иружи руку да га дохвати. Али се мали стаде дерати ; иа утече из куће брже него што је дошао. Плаши се, рече ђевојка. Стара уздахну. А хоће ли Стево брже доћ’ ? запита. Не ће Има иосла.

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

127