Ženski svet

вотни задатак, па ипак су сви мање или више апостоли похотнога култа. Филозоф, који проповеда врлину, Арија и Пет у Вилбрантовој трагедији, хришћани и мученици, који ваља да буду на крст разапети или спаљени, једном речи проређени заступници врлине : сви су они потиснути у неки сутон, али порок, увијен у злато и скрлет, морална поквареност у намамљивим облицима они су свуд главна ствар, они стоје наиред, њих човек пајпре види. Главна ствар остаје апарат похоте и њему имају та дела да кажу хвалу за свој успех. Да ли таква уметност одиста може човека уздићи? То је веома сумњиво. Обично оног естетичара, који у уметности више види него само забаву, зову педантом. Но то није педантерија, кад човек од уметности захтева, да као светињу чува идејале човечанства, да дух уздиже до чистога осећања. Свака перијода у књижевности и у уметности има своје доба кад болује а данашња болује од похотљивости. . . Песници, који морализују, имају разне облике, под којима исказују етичне принципе. Басна, сатира и еппграм најбоље се могу употребити на ту сврху. У тим врстама појезије морални је смер јасан и овде га песник не мора сакриваги. Мора човек жалити, што басну скоро никако и не негују

или само у веома маленој мери. Руси имају свога Крилова, који ипак више зарања у најновије време него што то чини Гелерт. Басна износи морал ионајвише у облику, који до душе не мора бити без досетке, но му ова није баш ни безусловно потребна. Епиграм напротив и сатира морају имати досетке. Па ипак њихова вредност с погледом на снагу, која поправља, канда је сумњива осим ако су кадре утући, а то бива врло ретко, јер за то се тражи много. Сатира је опасно оружје, које ваља да носи само племенит песник у себичњаковој руци није она ништа друго до књижеван револвер. У Немачкој има по која досетљива глава, која овде онде хоће и по коју сатиру да избаци, али правога сатиричара, т. ј. песника, који дар и гриску досетку спаја са правом храброшћу и моралном тежњом, нема у Немачкој. А баш би било дивне материје за сатиру! Асекуранције немачких писаца који се обвезују, да ће један другог хвалити; којештарије с рекламом; социјалистичке утопије са својим чворугама; господа проФесори нацијално-економске мудрости са својим сретним теоријама : шупљина наших прилика у животу, пуна лагарије лицемерства та нема краја! (Свршиће се.).

„ЖЕНА XX. ВЕКА”.

(Свршетак.)

Последња четвртина књиге посвећена је сва телесном васпитању деце. Ту су као у неком разговору скупљени савети лекара, што их даје матери младој, у разном добу детињега узраста, кад је ова хтела да учини штогод, што би по телесни развитак детињи било од штете. Мора да у Француској матере ретко доје своју децу, кад овде видимо како је иеписана брига материна за дете, ако му у чему или збиља позли, или се матери само тако учини, то онда одмах непрестано са дојкињом се бочи. Лекари у Француској особито они у Паризу, ретко којој матери допуштају да своје дете доји, а то

зато, јер „рђава хигијена и светске навике зло спремају њих за овај сувишак терета.“ Једна ствар, што се од старина употребљује код малог детета, то је колевка. Предмет је то, који се поред свог просвећења садашњег још ненрестано подржава, јер матере неће ту своју заблуду да напусте. Зацело не би ни једна мати своме малом детету у место неугодне, штетне колевке приправила мали креветац, него би помислила, да је и њу њена мати и баба у колевци одранила. Неће ни једна мати помислити да је у колевци дете као у неком склопу, па ако још има на њојзи завеса, да је онда дете затворено, да се

Вр. 7. ЖЕНСКИ СВЕТ.