Ženski svet

еетака сестара оиштине 7 ирати рус-ку армију у њезином тешком и славноме иоходу за Дунавом, преко Балкана, до зидова Дариграда. Овђе на пољима незаборавиме ГГлевне 7 у болници Горнога Студња ; Габрова, Трнова и, наиошљетку, тужне успомене Сан-СтеФана, она не само да руководи устројетвом цијелога рада помоћи болестнијем и рањенијем од стране општине, него и сама она, не скрштавајући рука, ради као најревноснија сестра, и тиме узбуђујући најдубљи осјећај благодарности у страдајућијема и најискренију радост у свједоцима и очевидцима тог рада њезинога. У коликоје мучнији и невољнији био болесник, у толико брже њега је налазила Јел. П. међу осталијема и у толико њежније његовала га је. Нико се с њоме није могао сравњати у том за једну сестру милосрдну најдрагоцијенијем својству. С тога су и завољели њу сви, које год имао прилику бити у кругу њезине радиности, сви, од најмлађег војника до самог монарха. По повратку из рата Јел. П. мирно и скромно наставила је да посвећује сву своју снагу њој драге Георгијевске општине, била учасник од свега срца у њезинијем усијесима и напредку, тужила о њезинијема незгодама и потребама; она је, буквално рећи, као њежна мајка, иазила и чувала сестре које су својим самопрегоријева-

њем и радиношћу заслуживале свеопште ири' знање, ироницаво и у једно с тиме до чуда деликатно умјела је прозрети у душу сваке сестре, хитро и вазда тачно истинито ногађајући сваку Фаличност и притворност, ако је тога било у на ново постунајућијема у општину раденицама. На крају свога трудољубивога живота, посвећенога, као што смо виђели, искл>учиво на корист другијех, - Јел. П. допанулоје да иоднесе тешку и дуговрсмену болест. Али и ту она је остала неиромјенљиво вјерна себи: у сред најтежијех патња она се извињавала пред чељадима која су око ње у болести радила, да јој опросте што их она усљед болести узнемирује; и, готово умирући, иродужавала је да мисли више о иословима онштине, него о својијем сопственијема. Нема сумње, да иомен о Јел. П. у заводу, који је она створила, неће никад нестанути, докле год сам завод буде постојао, и да у срцима онијех, који су имали срећу радити и лшвити заједно са Јел. 11., за вазда ће останути неизгладимо нацртанијем лик ове дивљења достојне женскиње, која је у себи сачетавала риједку кротост и доброћу срца са нечувеном тврдоћом и силом духа. „Гл. Ц.“

НАША ЛАСТА.

(Из јесењих песама.)

Ко то тако рано у прозор ми луна, Кад се свет тек буди из слађаних снова? А гле! то са кљуном ластавица лупа, Она, што станује испод нашег крова. Већ некол’ко лета има, како с’ она Под кровом наше куће мале леже; Већ некол’ко лета, како с’ по дворишту Њезин мио цвркут слађано разлеже. Волемо је сви укућани здраво, Она нам је весник бољих, лепших дана. Цела је кућа друкчије не сматра Него као свога нородичног члана. Чим нролеће сине, озелене шуме II у пољу нежно замирише цвеће; Ето тк ње с’ другама осталим! Своме старом гнезду весело долеће. Гор. Милановац.

Ал’ кад јесен дође, спадне лишће с’ грана, У ирироди целој кад овлада туга; Залуд моју ласту погледима тражим, Отишла је тамо у иределе југа. Како нам је без ње необично тада! Цела кућа неку празнину осети; Нестане оне ларме њених тића Што се по дворишту разлегала лети. И сада ће иоћи на далеке иуте.... За то ми лупа у ирозорчић мали; На растанку хоће „збогом“ да ми каже II на гостопримству хоће да захвали. Збогом! Срећан иут ! моја мила ласто ! Тако ми је жао што ћеш на нут иоћи! Кад пролеће сине, је ли да ћеш оиет Под нашим кровом са цвркутом доћи. .. ?

Влада Луњевица.

ЖЕНСКИ СВЕТ. Г»г. 3