Ženski svet

„Неси ли се ти никада, чедо моје ; плашила од удадбе, од помисли на дужности? запита ме љубазно свекрва. „Ти си још млада, а зацело је једна од најтежих жениних задаћа, да буде добра маћеха. „Не 7 мама, хвала Богу никада!“ рекох мирно. „Па зар ја не љубим Фрица више свега? Па зар онда да не љубим и његову децу?... И тако сам на срећу с те стране без бриге!“ додам вееело 7 а муж ми из захвалности стиште руку. „А осим тога имам и једно средство, којим ћу као што кажу трновити нут маћехин поравнити....“ 1 „Средство?“ Ти нас 7 драга Маријано, чиниш радозналим. А какво је? занита ме свекрва интересно. Па и Антоанета подиже очи горе са албума од ФотограФија, из којег је хтела да покаже моме мужу нову лепу глумицу, и слушаше ; шта ћу рећи. Поглед јој беше испитујући. „Да, мама, средство невино, а оиет ; као што ее надам ; поуздано?“ „Дакле? м „Моја дечица до сада и не знају да сам им ја маћеха, иа нека тако и остане. Да ; моја је најтоплија же.ља ; да и не дознају, док не буду којом годином старији и ја не задобијем стално њихову Љубав. Тада ће ми бити дужност ; да им усађујем у душу успомену на Леонтину! Они ће се поносити што љубе две мајке. Мајка на небу ће им бити анђ’о хранитељ. Прилике су таман иогодне ; да се тајна сачува. Сирота Леонтина је пре две године у куици умрла 7 куда су је нослали за мало иосле Голуждравкова рођења. Фридриху сам рекла ; да каже деци ; како ће да отпутује и да доведе маму ; која је опет оздравила. И паметна чељад су упућена да тако говоре па су иажљиво и сачували тајну. И тако ме деца сматрају као своју маму ; која се здрава вратила, а она немила реч „маћеха“ за сада нема меета међу нама. Рано развијени Валтер не може да доведе у склад старе успомене ; али две године у животу петогодишњег детета су ириличан размак ; па ће се наскоро старе успомене са новима спојити и док им ја не оживим успомену на покојну матер!“ „Држим ; да си паметно урадила ; Маријано ; “ рече ми свекрва с иризнањем. И муж ми пријатељски климне главом. Антоанета ме погледа, као да ме сад први пут види. Изгледа ; као да се јако занимала са мојим поступањем. Беше нечег змијског у њој ; кад је своју малу ; лепу главу

на витком ; белом врату ; према мени окренула. Предвиђено средство беше изврсно! Стекла сам поверења и тиме и љубав своје деце. Највише ми је Валтер наклоњен. Пуно осећаја, као што је већ он ? опазио је ои са болом да му матере нема, иоред свс неге и настојавања наше верне Хелбинге. Али ; хвала Богу за ово по године од како сам ја ту ; • добио је назив „мати“ онако сладак звук за његово ухо ; који је за потиуну срећу дечје душе потребан. Наклоност му има нечега племићског у себи. Кад је недавно димњичар био код нас ; дође Валтер, ма да се у себи бојао од овог црног раденика ; код моје собе ; да ме са истргнутом дечјом сабљом чува. Нелепа Матилда има више појма за ред; баш се развијају нека особита унутарња својства код моје четверогодшнње девојчице. Са најмлађима на срећу немам ни мало да. се бојим око појма маћехе. Трогодишњем Бернхарду сам ставила сто у рогаљ моје собе и он је сав срећан, што сме своје војнике да веџба, у маминој соби ; док Голуждравко седи на простирци крај мојих ногу и ио рубу моје хаљине диже се горе ? као по неким небесним лестицама. Jlen ми је план разорен ; уништен где ми је матерња срећа? 0 ; тамо код змије! Антоанета показује нешто и сувише нежности према деци 7 ево већ више недеља. Госпођа Хелбинг вели ? да је она така била и пре но што ће ме муж узети, а после мога доласка није их скоро ни погледала ; док се сад најпосле опет не показа да „изванредно воли децу.“ Разуме се ; да сам децу често слала свекрви. Па и данас ; у недељу послала сам их баби у лепим чистим летњим хаљинама, да јој од нас однесу рукољуб. Док се дадиља са најмлађима на подне вратила; остатне старији по бабиној жељи код ње да ручају. Кад садм са мужем у соби му каФу попила, уз мемкњигу ; аон оде пријате.љу. Беше свечани мир у кући ; дечја вика ми не допираше до ушију: сувача је мировала. Тада се снажно отворише врата ; а у њу рупи мој Валтер ; мој љубимац блед и дршћући и поче бесомучно да виче: „Ти ти неси моја мама! Ти си зла маћеха, таква ; каква беше и у непељуге! ТетаАнтоанета ми рече!“ (Свршиће се.)

78

ЖЕНСШ CMT. Ер. 4