Ženski svet, 01. 09. 1905., S. 20

212,

Дражић рођ. “Кивановић, поставила га доживотно за управитеља своје оставине, коју је наменула за штипендије сиротим Српкињицама, које се буду одавале на више и стручне шкоде, а оставина јој је била у две велике куће на пијаци ст. бечејској у вредности од 60—70 хиљада К. Био је члан школске анкете за религиозну наставу, а више од 20 година перовођа „Просветне Женске Задруге у Ст. Бечеју“ « којом је основао тамо српско православно забавиште. Ове извештаје рада ове задруге што су за последњих 19 година излазили у „ЖКенском Свету“, напивао је пок. Стеван "Кекић, а поред тога писао је многе чланке педагошког и методичног садржаја у „Школском Листу“ и другим стручним листовима и оставио је и у рукопису многе лепе ствари. У опште се живо заузимао и радио ва народне јавне интересе и стекао опште љубави и уважења, те је понео на онај свет и ошшту тугу и жалост свију оних, који су му ближе стајали и с њиме делали. Српски учит. збор сет. бечејских школа издао је засебну посомртницу и ожалио свога доброг ни угледног друга, а на гробу му је изговорио г. Велимир Марковић, парох и гост, као и он, оне бање ову лепу беседу:

На растанку са једним чланом хришћанске заједнице и братом нам Србином зауставих вав, · браћо и сестре, за тренутак један, да вас преко самртна одра његова упитам: Видесте ли, да је на бројаницама дана живота његова, колко му је Промислом Божјим било одбројано, и поеледње зрно јуче избројано2 Последњи је то био дан живота, последњи откуцај родољубива срца и последњи издисај просвећена духа старине Отевана, заморена трудбеника на просветном пољу народа свог.

Шеездесетогодишњи век његов, дугачка је то историја, која се у једној опроштајној речи исказати не да; четрдесетгодишња служба његова учитељска, широко је поље, које се за овај тренутак времена ни прегледати не да, а камо ли јасно представити; — па, ипак, не зачудите се, српека браћо и сестре, мојој смелости, што и не познавајући брата Стеву — у опроштају са њим отварам уста своја, да проговорим некодико речи, које ми диктује дужност хришћанска и осећај српскога братства.

Ја верујем, да ће његови суграђани, сатрудници и лични познаваоци довољно истаћи и од заборава сачувати његово име, живот и рад, јер

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 9.

га је он међу њима кроз цео живот обележавао, а нарочито је за 40 година учитељетвовања исписивао себи впомен на таблицама срца својих ученика, који ће, у знак благодарности своје. вечно изговарати: Бог да прости највећег нам пријатеља, нашег учитеља Отеву!

Моја пак реч има задатак, да изрази само љубав, признање и благодарност српеку за србизам пок. нам брата, који је показао и у последњим данима живота свог.

Да, покојниче, ти си, као шросвећен п добар хришћанин, знао ону јеванђеоску истину: Да је тело човечије храм Духа Светог, да је оно црква, у којој Дух Божји живи. И ти си желео, да тај храм што дуже још одржиш непорушен; ниси пожалио ни труда, ни новца, да у бањи лека телу свом потражиш и живот свој продужиш, на славу имена Божјег, на добро народа свог, на утеху и радост пријатеља и породице своје.

По овој овновној дужности хришћанској: чувати здравље и живот свој, и по инстинкту самоодржања ти еп се упутио да себи лека потражиш, — но то и сваки човек чини: и зао и добар: али, што је у тебе значајно, што те великим чини и кадумиреш и што ме гони, да ти, на растанку, са братским, „последњим целивом“ речем: хвала ти, брате, — то је, што си се ти у родољубљу своме за лек баш кренуо овамо, куда ти је мисао целог века управљена била, куда те је ерпско срце неодољивом жудњом вукло, -— пошао си и дошао у крило слободне мајке Србије, у загрљај своје слободне браће, да ту не само тело лечиш, већ и душу да окрепиш, која је, без сумње, била пуна горчине и рана, јер је на своме огњишту с болом морала гледати кров цео век свој, како је Србин постао пасторче лукаве маћехе, како јадан грудобраном евојих српских груди, е пушком у руди, чува и брани туђе интересе.

Док, на жалост, многи овдашњи домородци одлазе у туђину да тамо лека и одмора траже, да зној српеки, да новац свој, у туђини рабвипају и да се туђинштином куже, дотле ти са онаквим осећањем, са каквим побожан човек на хаџилук иде, долазиш да видиш Краљевину Орпсеку, да се надишеш њезина ваздуха, да с огрејеш сунца њезине слободе, да у загрљају с браћом поједеш хлеба и соли љубави братске.

· Но, ниси, брате Стево, само ти преко границе дошао с таквим осећањима, већ је пуно и сваке године све је више међу нама овде наше браће