Ženski svet

Стр.-232:

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10.

„Онда однеси одмах“.

Био је растројен, у ватри и није мислио ни на шта, а и није имао воље ни зашта; помисли: »То ћу све прочитати доцније«, и остави у фијоку добивену пошту. Па зар, није Судбина! Како је могао помислити Фернандо, да је Емилијин одговор већ стигао тамо. Кад је био сигуран, да ће она тек сад добити од њега писмо! Провео је дан у грозном растројству.

Франциско, дрхћући, рече му, да _ није дат одговор. »Не одговара, титра се са мном«. Оде на улицу и ходаше као луд:..

Неколико пута обилазио је до куће, и раздражен питаше: _

Дође ли какво писмо или порука> Ништа господине, ни писмо ни порука. Кад је чуо то последње, само што не заплака.

Љутња његова била је подједнако грозна, као његова жалост. Провео је ноћ у мучном трпљењу а сутра опет.

„Та жена! Та жена!“, говорио је подижући обрве, а осећао је у очним капцима болове, као да сеу главу увлаче.

И прође дан, и опет дан, и опет дан. Око пет сати по подне изашао је од куће као помаман.

Од љутине и нестрпљена сав се јежио. „Шта, зар нисам рекао Емилији у свом писму, да ћу чекати само двадесет четири сата>“ И стидео се што се до сад није убио.

Био је у Рета аде! 5ој, трг у Мадриду, на страни улице Св. Јеронима, застао је тамо, погледајући махинално на масу света, која се кретала на разне смерове.

Нагло смотри кола и осети, да му срце куца као у ковачници. У тим колима седела је Емилија, спазила га је и насмејала се гордо, Јесте, тај осмех који је угледао за часак као муња, учинио му се гордим зато, што није испунио своје обећање, да ће се убити. )

Осећао је да му образи гору и да цело његово тело гори. Ишао је а није

знао куда, нашао се на тргу Ре отепје, камене статуе, мимо пролазећи, дворска стража, па и клупе у парку као да би на њега гледали са подсмехом.

Дошао је на раскрсницу, окренуо се ка улици де Ваџеп и упро поглед десно на шири изглед, тамо су били на једној страни снежни врхови као снежне круне, а река Маплапсгез имала је брда бела као снег белога рубља, које се тамо сушило, ближе пак видео куће улице Пе Бесоула, десно код места сиромашни травник закржавале баште. Лево дворац са прљавим зидовима и отрцаним становницима. Жене седеле на вратима свога брлога са раздераним реклама, с расплетеним косама и поцепаним сукњама.

А у сред те грозне истине видео је разлику, раскошне собе, пуне светлости, пуне свежине; а у малом салончићу гори дубов камин као да је подељен на парчад од злата; а псред њега лепотица елегантног Мадрида, завист жена, а пркос људима... Емилија, дивне црне косе, гордог чела, са лепим обрвама некад ведре, некад гњевљиве, а тамо даље снег, снег, који пада у беличастим пахуљицама као сићушни анђелчићи у белим хаљиницама. Лупа долазећих кола врати ла га животу. Била су то кола... Емилијина. |

Спазио је поново горду, хладну, нему...

Осмехнула се тако необичним начином ... О те љутње мислио је ваљда Фернандо, да је цео свет на раскрсници и да ће га смождити кад се на њега бациг Не знам, осетио је жмарце, а мисли му се плеле. Ухватио се без узтезања ограде, пребаци се, и разби о калдрму улице де Бесомла.

Кад су се пописивале артије умр лог, нађено је међу њима неотворено писмо Емилије де Ела, пет дана старо.

»Насмејала сам се вашем обећању, да ћете се убити, не дам ли вам одлучан одговор. Али биће за цело боље да томе станем на пут, и зато