Ženski svet

због одласка њихове младе пријатељице, сви се запиткиваше, где нам је наш анђео, наше добро, наша утеха, наше миље тако јој сви тепаху; наша лепа студенткиња ишчезла, ха, ха, громко повика неки горостас болничар са одела за умоболне, који јој је завидео што је ова мила девојка уживала симпатију целе болнице. Неко га гурне с леђи да оде стрмоглав. Сви болесници се узрујаше, кад чуше глас, да им је њихова утешитељка отишла. Један болник тужно уздахну: . . Само кад је видим, мени је одмах боље, а кад ми онако мило проговори две-три речи, чини ми се да сам здрав. Оиа је заиста дневно у својим слободним часовима све болеснике похађала, жене, својим пријатним говором разонодила, деци би посластице давала, миловала их и тепала им, а старима, пружила по штогод, што би им радости чинило. И сви су је жељним погледом тражили. После два дана Цвета је држала у руци једну листу где је све особље са болнице потписано било, а са натписом: Велеможном Господину Дру Примариусу хируршког одељења Сви потписани молимо понизно Вашу племенитост, да нам за најкраће време гђицу Марјету на њено место повратите. Са болесницима није више издржати, само њу. траже. У обратном случају напуштамо сви болницу. Следе потписи. Цвета ово преда на одређеио место. После 18 дана раном зором болница беше окњћена сва зеленилом, а кад фијакер стаде, све болничарке и болничари излетеше на сусрет своме анђелу. А радости и усклицима болесника не беше краја. Млада студенткиња поздрави се са свима врло љубазно и оде у своју собу да се од пута одмори. Сутрадан шетала је са Цветом по парку разговарајући се нешто поверљиво. Сећате ли се, драго дете, оне зим-

ске ноћи, беше веВ поноВ, одем на врата С. да бацнм писмо у пошт. сандуче густи мрак обавио је сву околину, да се кроз тамну светлост фењера једва могло ићи, ветар је јако дувао и сипао снег у очи, брзо улетим на уласку Л. и кроз онај велики ходник пођем, а кад се залупише она тешка врата, спазим у полумраку као две сенке, а то сте били вас двоје, што ме радосно изненади, те полетим вами у сусрет; ал’ на Ваш мнг одмах одем даље са речима: „Gute Naclit, du mein herziges Kind“. Он je седео у углу клупе, ноге пружио, главу оборио, подбочен руком. Сав његов изглед показивао је његову унутарњу тешку борбу. Ви као нека жива статуа стајали сте у крај прозора, сва тронута, ал’ ипак мало и јетко укор примате, То беше тужна слика. СеГам се још.једне таке слике. На изласку оног великог хсдника у хируршко одељење лево у углу има мала канцеларија на којој беху врата широм отворена, стојали сте ви, драго дете, на зидни велики орман наслоњена у буџаку као пљен каквога гордог паше. Ваш поглед пун варница летео је тамо амо по соби. Хитро, но ипак тихо кретање Вашега лепог тела показивало је Ваше душевно неспокојство. Он испред Вас седео за столом и писао, блед, озбиљан, огорчен на свет, несретан у љубави због своје рођене околине кадикад строго вас погледа да му као срна не би умакли. Покрај свега опет му се на лицу види, да у души ocefa неко задовољство. Непомично сам посматрала Вас за један момент. Ваш умилни глас пресече ову нему тишину. Докторе, јесте ли готови? Ја одлазим у своју собу. Не, тако вам Бога госпођице, ви ћете ме упропастити, чисто очајнички звонио је његов баритон глас. Морам ићи, уморна сам, треба да отпочинем. Предпоставите, докторе, у моменту може нам доћи каква тешка операција, а ја сам тако уморна. Ево већ

144

Ж£НСI<И CBEf fep. Ц