Ženski svet

обожавана са своје лепоте. Па ипак, Милица је била вазда несретна. Зашто је Милица била вазда несретна ? Када бисмо имали толико времена, да прочитамо њена писма, упућена њену пријатељу Августу Франклу, немачком књижевнику, ви би сте сви осетили и разумели, да је Миличин бол с тога велик, што је њена душа велика. Свака реч, сваки ред у овим писмима јесте зрно до зрна најчистијег бисера, најкристалније сузе Миличина бола. У првом писму, где поздравља Фран кла добродошлицом на пољу српске поезије, а спомињући немар његових претходника, каже она овако: »Опростите, што боно растрзана осећањима урр* ђеног народног поноса, пишем, као да бих хтела вашим песницима и историчарима да пошаљем на онај свет неки протест. Не, не треба их гонити; ја и тако не бих добила задовољења. Ја се с радошћу обраћам Вама, да Вам још једном довикнем: Добро дошли на пољу српске поезије!« Милица може много да трпи. Она подноси ћутећи »бол и радост, који је беспрекидно гоне«, а вели, да се и „на ивици гроба још гаје наде“. Она се назива »кћи брегова«, она разуме чаробну лепоту Фрушке Горе, она вели, да се Србима помрачено сунце рађа; она је због тога стално ганута тугом и наслућује вазда своју несрећу. После смрти својих родитеља, пише она, да је регко виђа овај свет, у коме је осетила толико бола, само њена другарица поезцја уздиже се изнад долине света, у којој узвишена душа има често горка искуства. Она живи сама, дрхти као птица на грани и осећа дах старости, како ледено пири. . Миличина воља, Миличин дух хтео је много. Баш као што рече наш неумрли Бранко: »Много хтео, много започео, час умрли њега је помео !« Тако је и наша Милица много хтела, много започела, али не час умрли, него час њена неописана душевна бола, час њене опште беде и невоље, помрачиле су њенум, замутиле њене очи, разориле њене живце и по-

тиснуле натраг ову прву појаву књижев* ничког талента у српском женском свету. Милица је била од оних ретких наших жена, које су поетички схваћале значај Српства и његова напретка. Она је својим топлим срцем пуним истинске љубави за свој народ, прокрчила себи пута сама до оне висине, до које је могла да дође у оно доба српска жена. Али је Милица заслужмла много више. Ко може да осећа исто толико, колико је њена душа умела да осећа за све, што је уз ишено и лепо, а и за све, што је јадно и сиромашно у њену народу, па када споји тај осећај и немоћ, да подигне углед свему, што је и срп ко и њено, може да разуме боле народносног јој бића, а може да разуме и зашто је Милица тако озбиљно и трагично схваћала свој живот. Мени је њена туга потпуно разумљива и ја жалим онај бедни живот, којим је живела наша Милица. Јер, значити не што, а не имати ништа, и хтети много, а не моћи никуда, т је за такове душе, као Миличина што беше, заиста очајно стање. Ја сам њену књижевну слику, написану од професора Јована Скерлића, и њену преписку са Августом Франклом, истак нутим књижевником прошлога века у Аустрији, прочитала већ десетак пута, увек са једнаким уживањем и поносом као Српкиња, а увек са једнаком тугом као жена. У тој књижици наћи ћете, да је Миличин живот, патња и смрт њена наро« чита поезија, а такова поезија свршава увек трагично. Када узмемо у обзир само ту околност, да је Милица живела од увек сама са својим непостижним жељама, а по томе и са својом непрекидном тугом, незашгићена ни од које стране; када загледамо дубоко у њено чисто, родољубиво девојачко срце, када помислимо, да то срце није ни за час имало онај правац, на коме би сву своју истинску љубав могло излити: онда нам је јасна Миличина вечита жеља, вечита вечити бол, а нарочито нам је јасна онако трагична смрт. Јадна Милице! Мени се ипак чини, да те видим живу пред собом. Чини ми се, као да долазим баш овога часа из гвога се-

156

ЖЕНСКИ СВЕТ Ер. 7. и 8