Zora

КЊИЖЕВНОСТ

33

камен руске иојезије, једва је успео да буде штажпана. а потписана само са почехним писменима .. М. Љ."\ . . . Прогонство ово није дуго трајало. Заузииањем његове бабе он се врати у ночетку 1838. у војску у Петроград, Две годнне провео је у бурном господском живовању. 1840. године он увриједи Баранта, сина француског посланика, и овај га ноздве на двобој. Двобој буде; Барант пуда и ма.то очеше Љермонтова, а Љерманов дигне пушку и избаци је на ветар. За овај двобој њега ухапсе; отпочне се исдеђење; Барант чује у госноским круговнма да га је Љермонтов на двобоју још више увредио и успе те се тајно састане са њим. Љермонтов га понуди, да га опет зове на двобој. Сазна се за овај састанак и Љермонтов поново буде црогнан — на Кавказ, да му се освете за увреду, нанету Баранту . . . На Кавказу је био у бојевима против Чеченада и других народића. Тад је написао свој знаменити „Валерик". При крају 1840 год. њему допусте, да дође у Петроград на кратко време, и он по повратку на Кавказ 1841 год. у прољеће, оде у Пјатигорски на лечење, где је бпло више света и велике господе, код које он бпо мио гост. У једној прилици он увредн свога иознаника Мартинова, и овај га, нагнан самим песником, изазове на двобој. Двобој је био 15. јула у бУз у вече. Бнла је страшна бура. На растојању од 15 корака имали су се бити из пушака. Љермонтов ннје нуцао; Мартинов је дуго нишанио, тако да су га сведоцн оно-

менули; кад је опалио — Љермонтов је пао мртав на земљу. Свн друговн криве за овај двобој Љермонтова. У тадањим новинама овако је јављено за овај догађај, који је однео Русији једног од највећих њених неснпка: 15. јула око 5 часова по подне бнла је страшна олујнна са муњом и грмљавином у Пјатогорској. II баш у то време између висова Машука и Бештау умро је М. Ј.Љермонтов, који се ту лечио!... Доцније је нренето тело његово у село Тархан. где му је подигнут првн сноменик. То је укратко живот песников. Значај његов у руској књнжевности давно је оцењен; његове несме су већ својина свију страних књнжевностн. Целокупнога превео га је Боденштет, његов друг и нријатељ, а иознатн њемачкн несннк. Љермонтов је мало живео, алн је много урадно; и по ономе што је урадио, по снази стиха, по ширини н јачини замисли, он би куд и камо надмашио Пушкина — да је дуже живео. У колико је Пушкин више нацнонални песник, у толпко је код Љермонтова шире, јаче онште гледишт® и у њему је демонски елеменат. Толико необичне снаге, да јој носле Бајрона ни код једног несннка равне нема. Сем „ Измајил-Беја " и ситнијих несама, његове су главније несме преведене на српски, а од прозаичннх ствари иреведен му је чувен роман „ Јунак нашег Доба " (Ђ. Поповић) и неколике ситнпје причице. У „ Мцири ", које доноспмо, Љермонтов се и сувише срећно надмеће са Бајроном у „ Ђаурц". 0 ["

Бранислав Међу мдађим српским књижевницима, једно од најугледнијих мјеста заузима и наш Бранислав Нушић. Није нам то какав новајлија, ннје нам то познаник од јуче, та ми га одавна познајемо, одавна смо га од срца завољели, јер смо одавна почели читати красне његове нрпповијетке, њежне нјесмице и изврсне слике са обала охридског језера и т. д. Та који од наших читалаца ннје у часовима нерасноложења потражио коју хумореску нашега Бранислава и кога још она није могла расположнти!

Ђ. Нушић Мало н заиста је мало данас у нас оваких књнжевника као што је Нушић, на баш због тога ради смо, да га наши читаоци што боље упознају. Браннслав Нушнћ родио се 8. октобра 1864. год. у Биограду. Основне школе учио је у Смедереву, а реалку опет у Биограду. Још као ђак Нушић је почео писатп пјесмнце, па кашње приповнјетке, те је и у једном и у другом успјео. Његове „ирииовијстке једног каплара", 5