Zora

14

С Н 0 В И

н о в и Јован А. ДучиЋ I. )ј^нам да не знаш у мом срцу »"^Кол'ко бјеше пустог жара, Каква бјеше чежња моја Што ми бурну младост згара, Ал' олтару срца мога Вратиш ли се, цв'јете мио, По пепелу знаћеш гдје је Некад страшни огањ био .. .

II. Сањао сам да сам с тобом У гондоли насред мора, Бјеше поноћ, а звјездице Сијале су одозгора. И када ти причах страсно О љубави своје жару, К нама приђе авет једна Спомињућ' ми л^убав стару. И зваше ме да се вратим У дубоке оне ноћи, Слатких снова, пољубаца, И заклетве у самоћи. Скочих журно да сатарем Мрску авет црне боје, Кад се пренух — ледном руком Давио сам срце своје . . .

III. Кад на моје груди панеш, Ие ћеш заспат' пуна жара Ту се бију двије војске А на челу са два цара: Страшно Срце са Разумом Дивљу борбу туде гони, Ту су чете слатких снова И спомена легиони. С тебе су се закрвили, С тебе ниче борба клета, Што разлама разбојиште Љутом вриском тол'ко љета. Ал' не бој се! Луда војска Још и даље нек се таре, Обадв'је ће теби дати Своје круне и скиптаре!

IV. Ув'јек писах страшне пјесме Кад се једне моме сјети', И ужасне снове снивах Зле духове и авети. Ал' о теби када мислим, Ја зле снове нагло бришем: Све се свађам с анђелима, А сутра им химне пишем.