Zora

3 0 Р А

као готов Самум, који ће да поравни, све што није равно .. . И онда када је Мурат II., отац његов, у Кавказу приносио жртве вјери праотаца и, као онамошњи аскетик, шибао тијело своје до несвијести,— онда је син његов Велики Мухамед, који свима отоманским поданицима царства изгледаше слабо и немоћно момче, гтлео већ бич да опаше њиме свијет, као змија древног Лаокона; — спремао се да створи царство своје у коме му сунце никад не може заћи . . . —- „За мном ко ме љуби !..." рекао је он, праунук оног султана што но угарскијем посланицима рече : ,,право моје оснива се на оном" (показавши криву димишћију).,. „За мном ко ме љуби !" рекао је и оштром мамузом дирнуо хата арапског силни Мухамед II., кад је у Магнезији чуо за смрт очеву (фебруара 1451.) — Кроз стотине година су сиједе хоџе, свештени шеси и биједни факири силазили на обалу Црног Мора и упирали поглед према „купи меда, гори од шећера" а послије: „гдје се виле у шербет купају" к'о пјесник што рече. Па и млади и јуначни султан Мехмед II. подиже бритку сабљу и силнијем војскама уприје преца Цариграду, граду Константиновом. Кадјеумирио побуњене Азијате, утврдиопривремени мирсГрчком(Хиом,Лесбом), дубровачком, мљетачком и ђеновешком републиком, владаоцима српским и влашким, почео је млади цар да сања бојишта, побједе, јурише, које Европа није дотле памтила. Ни сна ни мира имао није : нити је слатка урма с индијских поља, ни њежна цитрона с тихог мора, могла да пружи хране најдостојнијем нашљеднику сабље Пророкове. Мислио је на Цариград. III. — Г1аук ће бити стражар твојпјех иалача и шатора; он ће затворити у.чаз врата њиховијех, а гробни глас сове одјекиваће под високијем сводовима палате Афрузјабове. (Један перзијски пјесник). Најдивнији град свјетски, град оног

КонстантинаВеликог и грозног(306.—337.), који је и тровао и убијао и метанисао у исто вријеме; —- оног, који Је своју жену, рођеног сина и свог зета и толике друге сроднике, живота лишио; који је дизао и цркве и тавнице у исто вријеме,—■ ваљало је да претрпи пророчанство пјесника-пророка перзијског: да сова одјекне гласом гробнијем са порушенијех стубова и старог Византа и пане и задњи мишић исивота некад најсилније државе свјетске, чија се снага сада састојаше сва само у Селембрији и Перинту на Мраморском Мору, и Месембрији и Анхијали на Црном Мору, и која бјеше тад најмања и најслабија"држава на Балканском Полуострву. На болесничкој постељи лежао је имењак првог Константина, Константин дванајести и добри, када је вјесник са далекијех страна пао преда њ и донио тешку вијест: да силни млади цар османлијски диже многобројну војску на стијене цариградске... И заман молбе које је Константин XII. слао великом цару и у којијем призиваше и самог Бога да му срце ублажи — паук почео бјеше да преде конце по дворовима ^еговијем ! . . . А једног дана 6. априла 1453. г., 265.000 војника: 150.000 Пјешака, 100.000 коњаника, 15.000 јањичара и 425 тврдијех лађа освану пред бијелијем Цариградом уз громку пјесму и куцањ дефова, таламбаса и свирала. — Но Цариград- који је до тада пет пута одбио јуначки навале турске, није се ни сад шале предавао. Онијех 8000 војника у њему, бранили су се храбро и одлучно на челу са пошљедњијем Константином ХП-им, Драгазом (Драгашем). Али сила младога султана бјеше бесконачно велика. Све старинске и нове справе за рушење градова, бјеху у његовијом лађама, које он преко суха по даскама пренесе до у сам залијев цариградски. Ту су били и они чувени и грдни топови, што ни једног од њих 100 волова