Zora

32

ЈЕЛИНИ И ЛАТИНИ У ХУ-ТОМ ВИЈЕКУ

и то грдно варали, кад су мислили да је доста, да путују, да се састану, да држе сједнице, расправе, да се потпишу под рескрипте, па да збришу опозиције, које, за то што имађаху коријен у самој природи, морадоше их надживљети на страницама историје. Путовање је Јована Палеолога једна од највећих и најсјајнијих Одисеја усађених у људској памети. Под видом религијозним мало значи, а ништа не пружа; алн под видом научним, лигерарним умјетничким, брод, који носн цара, оставља тако сјајан траг у океану свијесги, као свијетлост сунца на мрежници ока. Историчар, који му се диви на злаћаној галији са папинским грбом, под царским балдахином, тјераној силом вјетра упрта у свилена једра, у кругу пратње, која се сјаји, као у сјајној дворани за играње, мора посматрати оне валове пресјечене провом, а лизане коритом попут оних тритона, који иду за бродом играјући се и попут нимфа на њиховим колима од шкољака, н днвити се пластичним умјетностима, грчком говорништву, демостенском разлагању, академијама фиорентијским, киповима класичним, лпковима, који избијају из слика у тисуће боја, оргијама млетачким, цијелој војсци умјетника, хоровима муза, пламену оживљавајућем разлежаног ренесанса. Јован Палеолог изгледа Енеј, који по паду Троје долази са својим пенатима на божанске груди осмјехнуте Италије, да тражи уточиште неугасивој ватри светог надахнућа, услијед којег се чини, да човјечанство губи своју земаљску природу, и да се духом вине у просторе идеалне, много љепше од простора небеског плаветнила. Јадни царе, који као благо и кротко средство Провиђења иђаше из ЈДариграда у Италију, заборављајући, старо непријатељство, да тражиш милостињу, док не

знаш да на свом броду носиш највеће благо, благо ренесанса, којим ћеш поставити свој емаљ на драгуље Гирландаја, своје ударце длијета на кипове Буонарота, своју хеленску ријеч у расправе Фићина, своју бриљантну боју на слике Тицијана, свој класични потез на Дјевице Рафаела, своје Нереиде у море Грчке и Италије, своју надприродну топлину, у смрзле жиле рода људског ! Површни историчари обично рекну, да овај пут ваља сматрати као позоришни призор, а не разликују угтлив површни, који је имао у религиозним стварима, од оног уплива правог, који је имао у умјетностима и наукама. Његов гори изглед јест онај противан сабору базилејском. Одстрани духове од сједница оног сабора, растави га у двије скупштине противне, произведе раскол папински са другим расколом саборским ; и приправљајући реформу имао је главни удио у превратз'. Тако да и не запријечивши предају ЈДариграда Турцима, предаде невјернпцима свакако најважнији дио старе Европе. Не запријечи, не, раскол, него за кратко вријеме; не одстрани ни за час радикалну опозицију између Истока и Запада; не одстрани супарништво између племена латинскога и племена јелинскога; али напротив много придонесе пропасти синтезе латинско-германске, склопљене споразумом између Понтификата и Царства Западнога. Овако често бивају сва дјела људска. Воља индивидуална имаде дјелокруг добро ограничен, и када циља к једној сврси, Провиђење је води често сасвим дрЈтој, непредвиђеној. Без сумње: неуспјех реФорме у Костанци и Базилеји био је узроком преврату у Германији и Енглеској. С тога наведимо догађаје, прије него ли изведемо и региструјемо логичне пошљедице. 1ЋЕ СЕ)