Zora

3 0 Р А

9

она се више не појави. Тек кад су допјли до авлијских врата, зачу он њезину пјесму: Липа ти је у Алаге љуба, Те липоте у свој Босни нема, У свој Восни и Херцеговини . . Он стаде и ослушну, па опет пође даље. — Кога још имаш ? —■ запита он Махмут-агу. — Имам само шћер. — Твоју?

— Моју Ибрахим-бег га зачуђено погледа, као не вјерујући у његове ријечи, али опет није хтио да то Махмут-ага на њему позна, те хтједе још нешто да га припита. Но и опет се смисли, да је паметније ако узшути. . . Оборене главе ишао је и трудио се, да пред очима измами њезину слику. Али му то не пође за руком. ^,Валахи ћу је још једном видити, па шта било да било, — рече. — Кршна је к'о упис!... Ваш ваља!..."

(НАСТАВИЂЕ СЕ)

п

РЕД ОСВИТ

У н о в е м б р у 97.

лађано се срце разиграло моје, А ватрена душа жарким пламом гори; У грудима више јади се не роје, Нити чемер горки душу моју мори . . . Пресахле су сузе уздаха и јада, Радосница суза на мом оку блиста, Моје младе груди препуне су нада, К'о капљица росе душа ми је чиста. Ено, свиће зора и к'о златни санци Просипљу се зраке свјетлости и моћи, Да и наши сури огрију се станци, Пошље дуге таме, пошље дуге ноћи. Разбраћена браћа љубе се и грле II у коло лако загрљена стижу, То је српско коло, коло браће врле, Што срушени бедем свете слоге дижу. Са врлегних гора кликћу српске виле, И уз гусле пјесме слободарке вију, Славе братство браће, једнокрвне, миле, Једнокрвне браће —■ вјеровања трију . ..! Нуруд'дин Ибнул Хаџер.