Zora

234

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

АЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО — Приповијетка из Мостара — Свет. Ћоровић (НАСТАВАК) 'XIII.

ШЈрастуггао је и рамазан. Сви праШ|Д вовјерни запостили су, па колико је дуг дан Божји, ниједан неће (1^ ништа, па ни капи воде окусити, ^ нити ће духана запалити, него само иђу у џамију и Богу се моле. Преко дана већина их спава по кућама, или, ако изађу у чаршију, онда засједну по кахвама и берберницама, па шуте и ђељкају мале шипчице, што их носе са собом, и тиме се забављају. Али зато преко ноћи сви су на ногама, па се састају, пјевају, ашикују и проводе се на разне начине. Ибрахим-бег, који је хтио да се истакне као најправовјернији, редовно је ишао у џамију са Махмут-агом, ЈусуФ-агом и осталијем, те је клањао дуже и побожније него и један. То је учинило, да му једном Махмутага рекне: — Турске ми вире, нема од тебе бољега Турчина у свиту. А он се само осмјехну. — Видићеш још нешто! — рече. И заиста, сјутра дан виђела се у џамији једна велика мукава 1 ). у којој је било најмање четири оке лоја. Та мукава запела је многоме за око. — То сам ја дао, — рече Ибрахимбег Махмут-аги. Док неки казаше и Алији. — Ено, — веле, —• мукава му гори, па је свакоме у очима. Алија не рече ни ријечи, само набра обрве и одмахну руком, као да шћаше рећи „па нека" . . . ') Мукава је велика лојана свијећа. обмотана шареном хартијом. Може да буде тешка 4-5 ока.

Но други дан била је у џамији нова, љепша и тежа мукава, којој се још више зачудише и похвалишеје. То је била Алијина. Његови јарани чисто да излуде од радости, што је тако учинио, па немају довољно ријечи, да ту своју радост искажу. А Ибрахим-бег и Махмут-ага гледали су је као крв на очима и шкрипали зубима одједа. И трећи дан, кад су сви дошли да клањају сабах-дову, те мукаве није више било на њезину мјесту. — Ђе је? г— запиташе неки. — Не знамо. Затијем је потражише у читавој џамији — па узалуд. — Она је украдена! — викну неко. — Украдена, јакако! И све се то узруја као осе, кад им дарнеш осињак. Неки почеше да псују и грде, а неки одмах отрчаше Алији. — Украдена ти мукава! — гракнуше и опколише га са свих страна. Алија их погледа зачуђено. — Зар баш моја? — Твоја. — Е, то је његов пос'о, — рикну он, па полети у џамију, да се својим рођеним очима о истини увјери. У лицу дошао црвен као рак, па само што сијева очима и шкрипи зубима... када виђе, да је мукаве доиста нестало, тад у њему прекипи. — Е волим се осветит' него ли посветит', — викну. — Сад не можемо друкчије вего да полети глава јали моја, јали његова. И као у лудилу потрча по чаршији, да га тражи. Ишао је из ду-