Zora

•276

ОСТРОШКИ РАТ 1854

им опрости и прими у своје крило. Тако ти је све било, мој господине, иБог те веселио!" Заврши мој старац Ристо. * * * Неколицину сам стараца о истом боју пропитивао, с једним сам се пео до на сами врх греде, разгледали смо полако све позиције, али је веома трудно од њих докучити оно, што се тражи, јер ти он пушти свој начин причања: с брда с дола тако, да се суштине главног предмета готово и не додирује. Вјештим питањима готов ти је о свему, у колико знаде, казати. У главном сви се слажу с овако описаним догађајем, само што неки набрајају све јунаке у затвору, што није згорега да и читаоцима Зоре изнесемо. Ево их: 1) Велики Војвода Мирко Петровић, врховни вођа, 2) Војвода Крцо Петровић, 3) Перо Ј. Петровић, 4) Саво Перићев Петровић (рањен), 5) Машо Ђ. Врбица, 6) Шћепан Перов Дугодољанин, 7) Перо Маркишин Дугодољанин, 8) Саво Мартиновић, 9) Филип М. Мартиновић, 10) Ђуро Матановић, 11) Перо Матановић, 12) Пеко Милов Мијушковић, 13) Никола П. Мијушковић, 14) Станоје 3. Мијушковић, 15) Поп Лазар (рањен), 16) ЂокаМијушковић, 17) Грујица попа Лазара (рањен у Повији), 18) Нико Д. Контић, 19)

Михаило А. Бауковић, 20) Мина М. Бауковић, 21) Митар Секулин Бошковић, 22) Марко Б. Марушић (рањен), 23) Драго А. Милатовић, 24) Перо П. Милатовић (погинуо у авлији најггрви дан), 25) Мирко Б. Милатовић, 26) Бошко Кркотин Милатовић. Од Херцеговаца: 27) Новица Церовић, 28) Шого Николић, 29) Антун Мандић, 30) Иво Ђоков Војвадић. Тројица од ових неколико су дана мртви лежали у манастиру, док год је био врући бој, и то: поп Јован Радовић, стари војвода болестан је умро; Мирко Богетић Милатовић је погинуо у авлији пред вратима, а Грујица попа Лазара је рањен и дошао у затвор. Кад је мало престала била пушчана ватра, Велики Војвода наредио је, да се, по хришћанској дужности, мртваци сахране. Тешко је било одлучити се саћи низ дувар посред Турака, зато Велики Војвода узме коноп и почне сам да се веже и спушта, али тада прискочише два три друга, свезаше и спустише једног по једног, затим им спушташе мртваце и баш кад хоћаху да их саране, усу низам из пушака тако, да суи живии мртви доље лежали у шкрипу заједно при самим Турцима. Кад се пуцњава мало утишала, живе су извукли на коноп горје. За ово вријеме, а у највећој пуцњави, садашњи игуман Петроније, тадашњи свештеник,момче од 15 година, служио је код свеца литургију.