Zora

3 0 Р А

285

напане, олтара—погочзара, иисаше—љуљугаЈсате. — У Руса би то могло бити, то је у њих и обично, због природне несличности њихових ријечи, али то не смије бити у нас, гдје тога сиромаштва није, ако се већ хоће да буде пријевод у стиховима са сл&ком.

ГЈо томе је, дакле, Властелин Орша само гб и беживотан костур Бочринт. Орше. Властелински плашт, којим га је огрнуо у свом језику велики геније Лермонтовљев, скинут је с њега. Он нам се сад јавља у најобичнијем и неукусном грађанском одијелу. Д—Ћ.

Књижевност СДОВЕНСКА да-

С р н с к а Опет о сабирању наших народних пјесама. У прошлом броју Зоре (за јуни), приказујући издање Народних пјесалш књижаре Поповићеве, дотакли смо се малко и наше Српске Мшпице и њеног индиФерентизма према ономе покору што чини Хрватска Магпица са нашим народним пјесмама. Том приликом показасмо на неколико имена наших најбољих скупљача нар. умотворина (којих се сјетисмо у онај мах) а то зато, да покажемо најлакши пут да се прибере једна колекција народних пјесама (а тако и прича, пословица, обичаја, нар. љекова и т. д.) које би послужиле на понос и ономе који их је нздао, и народу који их је створио; а уједно као и један начнн, како да се спасава српско народно благо од насртљивости Хј>штске Матице, коју не ће да удари по прстима ни објективна њихова штампа, ни Сједињена Омладина, ни она чета радника на елози Срба и Хрвата. Стависмо на расположење том приликом и скромну снагу нас око Зоре и наших пријатеља у овим крајевима, који би, исто тако драговољно потпомогли ту ствар. Смједосмо да зазинемо, да поменемо тако, и ми немјеродавни, нашу Матицу и не слутећи да ће БранкОЂО Коло (види број 30.) бити у стању да изнесе један одиста тужан доказ Матичиног мара и родољубља. Ту се замјера књижари Поповићевој (као и ми) што издаје оне пјесме које су за нас спасене, а није хтјела да изда, „читава дењкове рукописа донде још нигдје нештампанпх, а по Босни прик} г пљених српских народних пјесама" које је добила од ваљаног скупљача Милана Обрадош&а, а које је одбила не хотећи их издати ма у најубогијем издању, те тиме спасти оно што је за спасавање, кад

КРОНИКА®

је јој то, као што вели књижара Поповићева, (а не лш) њена једина Жсља. Том приликом вели Б. Коло: „Па праиице ради, напоменућемо ба су ше исше пјесме биле нуђене и нашој Мапшци; оиа нх је одбила „јср нема за то фонда." Из те богате збирке видимо само ттампају се пјесме у зборнику Матице Хрттске. Из ове биљешке Бранкова Кола не сазнајемо да ли је те пјесме сам скупљач г. М. Обрадовић уступио Хрп. Матици, (што би било врло недостојно!) или је Хрв. Матица прибрала те исте пјесме преко својих скупљача; али свакако ми не можемо а да истински не осјетимо тугу што и Српска Матица (а о Поповићима не вриједи ни говорити), потпомаже на тај начин тако отворену отимачину Хрв. Матнце у неограђеном врту наше лијепе српске народне појезије, Понтеону српске прошлости и њених јунака. Бол нас обузима што она пјесма, што је поникла из срца наших очева, што је звонила и по овим нашим драгим кршевима; којијем нас је успављивала мајка и заносио српски гуслар, да та пЈесма не буде наша, него туђа ... Ко томе злу и најмање допринесе, нека га буде срам и стид! Невен, најбољи наш дјечји лист, ког је више година уређивао Чика Јођо Змај почеће опет да излази у Загребу, због чега ће се његов уредник, наш велики пјесник, преселити из Биограда у Загреб. Српска дјечица моћи ће опет да се наслађавају његовим дивним дјечјим пјесмицама и одабраном садржином, коју је увијек доносио њихов омиљени НеЂен. Српским учитељима и учитељицама нека је на срцу да се тај лист рашири и у нашим крајевима. Девесиље. лирске пјесме Аливерића Тузлак дате су у штампу. Биће их до осамдесет на броју, а све су прожете истинским српским осјећајем, што им даје особиту драж и вриједност. Боока С. Николајевић. Лирске песме 1897-1898. Београд. Елеткрична штампарија Д. Димитријевића. 1898. Цијена? — „Милој сени генијалнога српскога песцика, Туре Јакшића, поевећује своје прве песме Божа С. Николајевић."