Zora

'238

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

— Хрсузи! Хрсузи су обојица! — говорио је непрестано. — Један је к'о и други. И још ми веле, да су јунаци ! . . . (Ту и опет одмахну руком и опсова нешто.) А Алија је био баш јунак! Он је поштен. И отац му је био поштен. И ту му паде на памет Муј-ага, па као да га својим рођеним очима гледа, како сједи близу њега пушећи и кашљуцајући. Паде му на памет и свађа Муј-агина са Махмут-агом, — и њему се ражали. — Поштен! Поштен је био он јадник, ама ми нисмо били поштени, кад смо га онако избацили . . . Он је бранио своје дите, а отац је отац... Душу сам своју огришио због њега, па ћу на оном свиту патити. . . Како то изговори, паде му на памет, да је Алија тешко рањењ те да ће, може бити, и умријети. Он се осјећао тешко гријешан због Мујаге и сада га повуче јака жеља, да се са Алијом види и да се халали 1 ). — Нек ми син за оца халали, рече сам у себи и нагло пође . . . Но у путу је ипак застао . . . Како да уљегне Алији?. . . Како да проговори с њиме, кад му је све до данас био најљући непријатељ?. . . Тако је стајао збуњен и није знао, да ли ће напријед или натраг . . . — Ако ме врати, брука! . . . А ако умре, остаде ми грих на души довика . .. Па кад умрем, куд ће ми душа ?. . . И није се више размишљао. Као да га неко гурну он пође напријед и то све брже и брже, бојећи се, канда, сам од себе, да му неби каква нова мисао дошла у главу, те да и опет застане. Сав задихан и као усплахирен уљегао је у собу, гдје је Алија лежао, па нити је куда погледао, нити кога 1 ) опрооти.

поздравио, него приђе Алијину душеку и наге се више њега. — Како си ? — запита. — Добро, — одговори Алија, пошто се мало прибрао од' изненађења. — Шућур Алаху 1 )! — рече Јусуфага и одахну. За тим сједе крај душека. Око Алије било је неколико јарана и, како се ЈусуФ-ага појавио, сви стадоше заципљени, па га само гледају. Ни један није могао да се прибере, нити да докучи, откуд овлика промјена у њега. Јусуф-ага је то опазио. — Ја знам^ шта ви мислите? рече. — Шта? — Чудите се: што сам ја дош'о... А имате се чему и чудити ... И ја сам био к'о и Махмут-ага, па нисам стио у ваше коло ... А велим вам, да неби ни данас, да ме није наћерала неправда п Махмут-агина лаж... Сад се сви зачудише још више него прије и склепташе се око њега. — ТТТ та је ? •— Не треба да знате шта је . . . Ја нисам дош'о вама, него овоме .. . (Ту показа руком на Алију) . . . Ја сам згришио њему, а згришио сам и његову оцу, па сам липо дош'о, да ми халали . . . Алија се осмјехну. — Халалолсум 2 ) по сто пута! рече. Јусуф-аги се за час разведри лице. — Е, сад ми је лакше, ■—• рече. — Сад сам чис' к'о сунце . . . Па одмах устаде и пође. — Ево га, и ово је наш! — рече Алија весело, иошто је он отишао. — Наш је! — потврдише сви и, потпуно расположени, почеше полугласно да пјевају. ') Хвала Богу. 2 ) Нек ти је проото.