Zora

3 0 Р А

325

Највећи је морални преступак блудња, а најмањи лаж, те им није скоро ништа могуће вјеровати. Радо гатају у плеће, а скоро сваки зна нешто казати из плећа. Доживе велику старост. Једнога дана кад сам долазио међу њих нашао сам старца коме је било преко деведесет година, а још бијаше у доброј снази и врло лаган на ногама. Он ме провео кроз села и много ми причао. Његов отац, вели ми, да је живио преко сто година. Он ми је испричао како су добила имена поједина села. „Мој господине — вели — ево видиш како је кршевито наше Подвележје, а опет су овђен живила велика господа Херцегова па и банови. Ено чуо си за Бан-дб. То је село удолито, а у њему је живио бан, те се по њему и прозвало Бан-дб. Садио је веле и лозу, па се и сада нађе по која дивљака. Имао је и подруме, пивнице (избе). Не далеко Бан-дола је село Добрић. Оно се прозвало по некакву Добрилу што је онђе живио и био накав поглавар. Кружањ се зове за то што је сав дошао у круг, а село Шиповац по наквим Шиповцима. Него чуј што кажу за Свинарину: веле, у старо вријеме, били су у њојзи свињари Херцега Шћепана, а неко опет говори да су били свињари манастира Врача што јо био у Благајском пограђу, те се ено код оних развалина оно мјесто и сада зове Врач. Те по онијем свињарима прозвало се село Свинарина. Е, мој господине, стара свјетина, давно је овђен владао Херцег Шћепан! — А знаш ли ми што год причати о Херцегу Шћепану ? — наставих ја. — На вала ето нешто знам, чуо сам од стари људи, ђе су причали, како је био ришћанин, па је владао цијелом Херцеговином, а хасли го-

воре, како је и он био наш човјек, Херцеговац. Била му је столица у Благају, ено му и сада узгор града у Благају. Онда се није ни знало за Мостар. Шта је био ондаМостар — мала касаба, — па је и сада остала она ријеч: „Шехер Благај,а касаба Мостар." Па говоре за Херцега како се више пута женио, а имао је више синова, те му се један потурчио и постао иаша. Онда је навалио с војском на оца. Кад је чуо Херцег да иде на њ син с војском, онда пошаље уходе у Бишину да виде има ли доста војске. Син му је био домишљан, те у вече заповједи да сваки војник наложи по десет ватара, баш на Грепку, више Невесиња. Кад су Херцегове уходе виђеле силу ватара, брже боље врате се и јаве Херцегу : „господару, на нас иђе силна војска, колико има ватара, да је за сваком ватром по један војник, било би их више него нас, а камо ли може бити да их има за сваком ватром и по десет." Онда се Херцег препаде па пусги град, а натовари сво благо на мазге, које наопако поткова, да сакрије траг, те веле да је тада побјегао у Дубровник. Тамоје оставио сво благо, а написао својом руком на капији Дубровачкој. „Прође Херцег и проћера благо." Пошље кад је тражио благо, нијесу му га дали Дубровчани него су га- послали пред капију да чита шта је написао- Тако га преваре мудри Латини, те им оста сво Херцегово благо. Од тада се Дубровник обогатио." А има ли каквих споменика, да је овђе живјела његова господа? „Како нема, мој господине, кад овуда свуђе има стећака и крстова. Ено ти на, управ за овом косом, у Свинарини — и уприје руком назапад — и на оној раскрсници има стећака и крстова. Оно се мјесто зове