Zora

386

КНЕЗ СРЕБРНН

— Кнеже! викну Годунов. — Ми носимо своје главе господару, нека нас погуби, или помилује — његова воља. — Чуо сам, кнеже, чуо, како сте Татаре побили, али знаш ли, шта се у Москви ради? — Знам! — Сребрни се намргоди Опричнина све више плива у крви, а теби је срамота, Борисе, што шутиш, и мирно гледаш! — Ех, Никита Романовићу, вазда си исти. Па шта би ја рекао цару! Зар би ме послушао ? — Па и да не послуша! Ти исто говори. Од кога ће истину чути, ако не од тебе ? — И ти мислиш, да он не зна истине? Не, узалуд ме кривиш, кнеже! Цар казни оне, који су му мрски. У срцу цареву није нико вољан, него Бог. Ето му је Морозов рекао истину, па штаје било? Њега је казнио, а осталима се окренуло на горе! И како си се само усудиб да дођеш у Слободу, кнеже? Кад чу име Морозово, Сребрни уздахну, јер га је волио и ако му је бојарин срећу отео. — Шта буде суђено — биће! одговори он Годунову. — А и јсивити ми је додијало. — Ти кнеже никад себе не чуваш, али те чува Бог. Колико си пута сам ишао у петљу, а вазда добро прошао. Сигурно ти је то судбина. Да си на неколико дана прије стигао био би мртав, а сада већ има нада, само не излази цару на очи, док се ја с њиме не разговорим! — Хвала ти! О мени много и не говори, него ако можеш помози станичницима. И ако су рђави људи, исто су заслужили опроштај. Годунов зачуђено погледа Сребрнога. Толика немарност према самоме себиучини му се неприродна. — Зашто кнеже не ћеш да живиш, је ли од туге?

— Можда и од туге. Зашто, да живим? Дође ми чешће, да бацим све, па да идем гдје далеко, као Курбски. — Па то и јест. Сада се не може друкчије, или бјежати као Курбски, или живити као ја уз цара, и угађати му. А ти не чини ни једно, ни друго, ријеши се, па пробери између тога двога — друкчије не иде. Остани уз цара, и служи му. Ако те заволи, можда ће и од опричнине главу окренути. Кад би била нас двојица, један би другоме помагали, добацио бих данас ја какву ријеч цару, сјутра ти, можда би и успјели.Знаш ли, капља по капља и камен дуби. — Да он није цар, знао бих ја поступати — рече снуждено Сребрни — али против цара не ваља радити, а са царем живјети, са опричницима хљеб и со дијелити — нећу ни за живу главу! — Причекај, кнеже. Оставимо на миру опрпчнике, они ће сами себе упропастити. Већ нема ни Басманових, ни Вјаземскога. Стрпљења, и сва ће опричнина сама себе изгристи. — Аштаће бити дотле?упитаСребрни. — Дотле, ти можеш опет ударити на Татаре! Сребрноме се допаде ова мисао. — Јест, једини ми Татари и остају. Али да ми је на њих изненада са козацима ударити, могао бих и Крим заузети. Он се осмјехну од задовољства. Затим пријеђоше на његово бјегство, и на рјазански бој, бјеше се смркло, а они још говораху. Сребрни устаде. — Опрости, бојарине, већ је ноћ настала. — Куда ћеш, Никита Романовићу? Остани и ноћи код мене, сјутра ће доћи цар и ја ћу га припремити! — Хвала, али ме моји чекају. Бојим се да се нијесу с киме посвађали. Да је цар овдје, ми би право њему, па шта Бог да. — Е збогом, Никита Романовићу! Док ти ја не јавим мируј, и не излази цару