Zora

3 0 Р А

389

је полазна тачка, она му је АлФа и Омега", На ово овако смјело тврђење рећи ћу само оволико: Године 1869. биле су у Метохији само двије српске православне куће. То знам јер се наша кућа те године тамо доселила. Пред устанак помножио се број кућа и бјеше их двадесеш (сами насељеници из Фоче и Требиња). Тад сам ја живио у том мјестанцету, те држим да је јасно ово: неких стотину штампаних табака, колико износе моји радови те врсте, нијесу се могли скупити у том мјесту, те по том Метохија ми није била алФа и омега, како је то лијепо пронашао био г. критичар. Но ако није била Метохија алФа и омега за моје скромне радове, било је то Гацко — чисто, непокварено и никојом туђинштином не зализнуто Гацко. У том Гацку (и Невесињу) бјеше само ^мог братства 50 пушака, те држим да није била Метохија потребна да буде „полазна тачка" по којој би се ја ломио кад је моја многобројна родбина за то куд и камо за мене подеснија „полазна тачка". Најприје посредством очеве трговине а доцније чиновничког положаја, ушао сам у народ (и изван Метохије!) и проучавао га по својој скромној снази и биљежио његове лијепе обичаје, које не само што сам слушао у причању него и сам видио и вршио га као и сваки син мога народа. Метохија није дакле алФа и омега ! ') Критикујући прстеновање, пошто наводи један одломак из моје књиге (стр. 66.), вели: „Гдје је ово видио и гдје се чини на селу — не умијем ') Нема ни данас куће у цијелом Гацку, и акб еам прије једанаест година из њега отишао, а да не бих барем по једно чељаде из ње именом зовнуо. Ово не говорим ја сам, него ће овако сваки остарији Гачанин казати.

вам рећи. У Гацку сам, а народ и ово зове горњом Херцеговином, па то овдје нема, но се јадан сељак чудом чуди да му се то подмеће и тим грди, јер — неће купити „дахиру" да ћасу воде донесе, а није поп, да је свети, прстен благосива и дјевојачке руке". Ево одговора. Ја сам то видио баш на селу у Гацку, па сам видио и у Мостару, а то ми је причао још пречасни прото Бихаћки г. Коста Ковачевић, који је такођер добар познавалац наших народних обичаја — да се тај обичај баш онако (како је у мојој књизи описан) врши у Љутој Крајини, на селу. Господин Делић тврди да није истина да се дјевојка послије прстеновања доводи међу сватове, па чак вели: „Овамо у ове крајеве Херцеговине, никада сватови не виде дјевојке ни по варошима ни по селима, док не пођу, но и онда на селу не виде, јер је сва умотана зашивена у мараме". Чудновато! Па како онда види решето, макоњче, бурило и друге ствари, са којима врши обичаје које и сам г. Делић признаје ? ') Што се тиче уговора о даровима, вели се (г. Делић), да није такођер истинито онако како сам ја описао. Зато ћу овдје навести један примјер бага из његова рођенога мјеста, да му докажем, да не познаје ни обичаје свога рођенога мјеста. Када се је (првн пут) женио Миле Кекић од куће Перовића из Требиња, ја сам био у сватовима са још тридесет одабраних Гачана. И баш на тој свадби, ради откупа дјевојке, не само да у мало није дошло до шака, но би још и до већег дошло, да ту није посредовао старина Зпмоњпћ и Марко Дучпћ. Да је жив покојни Лако Кекић он бн ти знао најбоље казати, колико га је наполеона то стало! У осталом то би ти могао казати г. Спасоје Буквић и Лазо Перић, који су са мном у сватовима били. Ето баш ради тога сватови не преданише у Требшм - , као што је то било уговорено, но се готово у подне по највишој Илинској врућини кренусмо из Требпња. Ради тога умало међу сватовима није дошло до расцјепа; јер нас се неколико бијаше опремило да походимо и Дубровник. И ако се ово по често догађа, то по моме увјерењу не баца ннкакву љагу на моралнн живот народни, но се отолен види, колико народ цијени једну радну снагу, коју даје из своје куће у другу.