Zora
428
КНЕЗ СРЕБРНИ
И дуго ће његов живот тећи својим током, не питајући, да ли се кнежеве најбоље намјере слажу са тешким животним захтјевима. Бјеше сагнуо главу, па иђаше даље кроз шуму, исто тако мрачну, као и његове мисли. Тишину су прекидали разбојнички кораци. Вјеверице их посматраху са врха дрвећа, а шарени детлићи окрећаху на њих своје шарене главице, па опет равнодушно продужаваху куцати у дрво. Један разбојник отпоче пјесму, други јеподухватише, и наскоро читав хор отегну тужну руску пјесму . . . Овдје бисмо могли свршити ову причу, али је потребно, да још коју проговоримо о осталим лицима, који су можда задобили сажаљење читаочево.
Пренијећемо се на седамнаест година, послије овога догађаја. Јован Грозни једнако је убијао, кајао се, и опет грезнуо у крви. Од свију љубимаца остао је само Маљута Скуратов и Борис Годунов. Маљута је погинуо у боју, а Годунов је ступио са царем у сродство, дао је сестру за другога царева сина Теодора. Злочинства царева достигнуше врхунац; он у јарости на мјесту уби свога сина царевића Јована, расијече му главу својим оштрим штапом. Затим настаде преврат:
Грозни се кајаше. Опричнину бјеше ра спустио. Губитак земаља, пропаст и неред у држави, све то даде велики ударац Јовановој охолости. Он бјеше клонуо и тјелесно и душевно, пређашње енергије са сваким даном нестајаше. Прстен, или правим именом Иван Кољцо, задружио се на Волги са Јермаком и освојили су од 'Гатара град Сибир, са њима се и Митка тукао: бранио цара и земљу руску. Кнез Сребрни одмах оне године, када се растао са Јеленом, погинуо је у боју са Татарима, код Жиздре, а са њиме сва његова чета. Оваких људи, као Сребрни, Морозов, Василије Блажени јављало се чешће. Они би, као звијезда синули на посмртноме рускоме небу, па би их нестало, јер нијесу спојени били између себе, није их подржавало опште мњење. Опростићемо грешној сјенци Грознога! Али не можемо, да се не надивимо вама, поштени људи! Ви сте се одржали, кад је најљепше било, када су сви појмови били извраћени; нијесте годили цару, ишли сте правим путем! Па и дјела ваша нијесу пропала, јер на свијету ништа не пропада, свако дјело, свака мисао и свака ријеч израсте као дрво; и много добро и зло, које као тајанствена појава постоји и данас у рускоме животу, крије свој коријен у мрачнијем њедрима прошлости. Мир вашеме праху поштени људи !
— крај —
НАШШЕНА:
Пошто смо обећали овај број посветити радовима, а уједно ради, да у овој години завршимо и роман: Кнез СреОрни, то га доносш^^Јм^ми.Тв^^дијељен од божићњег броја. ■кИ'- ■
УРЕДНИШТВО.