Zora

Бр. III.

3 О Р А

Стр. 93

Милтон хтио да докаже својим Изгубљеним рајем; има људи, који, не смијући друге питати на што служи појесија, сами себи постављају питање чему служи она, као да није чак ни оно задовољство, које појеснја ствара, корисно. Данас неће ниједан } г тилитарац спорити њену потребу, нарочито данас кад је основно правило утилитарне ФилосоФије: што више среће за што већи број људи. Сеи Хилер вели: „Не треба цијенити генијална дјела према јачини задовољства које нам пружају, па баши онда кад и.м је цијељ допадање, него треба испитати да ли ће у њима наш разум наћи снаге и вјеџбања." Да бисмо осјетили сву дубину појесије морамо наш идеал узвисити, а не сужавати себи хоризонат. Читајући пјесме потребно је умјети осјећати лијепо и изврсно, имати мјеру којом ћемо одмјерити колико нам уживање оне причињавају, а тиме оцијенити и оно што читамо. Цицерон у својој одбрани Архијаса пита с разлогом: „зар тај човјек нема права, поред пријатељства, поштовања, и на то га свим силама браним. Најславнији и најнаученији људи учили су нас да васпитање, метода и практика, дају велике ресултате у наукама; али пјесника је створила природа; његов га силни дух гони на стварање, може се рећи да га само божанство инспирише. И Еније има, мислим, право називати пјеснике светиљ, јер су нам их богови, из превеликога милосрђа и племенптости подарили." И сам Платон назива пјеснике синовима и тумачима Богова. „Појесија, вели Шели, буди и увећава ум, стварајући у њему хиљадама нових и неочекиваних мисли. Појезија нам открива скривену љепоту васељене,и најобичније ствари

трансФормише тако да нам изгледају потпуно непознате; она поново ствара све оно што представља, а њена дјела, обасјана неком рајском свјетлошћу, остају за навијек уписана у памети оних који су их једном само видјели, као успомене на ону слатку опијеност, која се провлачи кроз сваку мисао и дјело пјесниково. Велика, права појесија је бесконачна; то је оно зрно жира које у себи носи све храстове. Завјесе, којима је покривена љепота природина, могу бити, једна по једна, скинуте, али она тајанствена загонетка љепоте природине никада неће бити потпуно раширена. Лијепа пјесмајеизвор из кога вјечито шиба мудрост и срећа". У својој Оди Шеви, Шели је исказао ту своју мисао : „Свевише, све више. — Тиузлијећеш са земље. — Као ватрен облак. — Својим лаким крилом параш плаветнило чистога зрака. — Па, пјевајући, ти се дижеш, и дижући се, — Ти опет пјеваш. „Као пјесник, скривен. — У свјетлости мисли своје, — Што химне пјева. — Све дотле, докле свијет не осјети наклоности према страху и надама. — 0 којима пјесник и не мисли"; „Као златни нотњи свитац. — У росној ливади. — Што простире невидовно- — Своју меку свјетлост. Међу цвијећем и травкама које нам га сакриваху." Стари Јевреји звали су своје пјеснике Видошти, јер, не само што они виде више од осталих људи, него помажу још да се виде многе ствари, које небисмо без њих примјетили. Појесија скида онај вео којим је покривена природина љепота; поред