Zora

Стр. 172

3 0 Р А

Бр. V.

мало, и брзо се могу побројити. Он се бојао врућине — и кад није било воде у близини, он је дахтао и скапавао од жеђи; уз то је био малко тежак и спор у тражењу; но како је његово њушење било баснословно — признајем: ничега сличнога нигда нисам налазио, нити виђао то је он, ипак, налазио дивљач и брже и чешће но сваки други пас. Његово застајање у лову бјеше дивно чудо — и никада — никада! он није лагао. — „Кад Пвгаз стоји — ту је дииљач" — било је опште примљено правило у нашем ловачком друштву. — Ни за зечевима, ни за другом којом било дивљачи Пегаз нпје трчао ни корака; но, не добивши правилног, строгог енглеског васпитања, он би, одмах за пуцњем, не чекајући заповијести, појурио да донесе убијену дпвљач —- недостатак важан! Он би по лету птичјем одмах познао да је птица рањена, — и кад би, погледав за њом, пошао к њој, подигавши некаквим особигим начином главу, — онда је то служило као поуздан знак да ће је и наћи, и донијетп. Док је био у пуној снази — никаква устријељена дивљач нпје му могла умаћи: он је био чуђења достојан „ретривер" (геМеуег — нахођач), каквог само представити можемо. Тешко је побројити колико је изнашао фазана, који би се завукли у гусге трњаке, којима су напуњене скоро све њемачке шуме, — глувара, отрчалих скоро за по врсте од мјеста, гдје су палаче, зечева, дивљих коза, лисица. Дешавало се да су га доводили на траг — два, три, четирн сахата пошље нанесене ране: требало је само рећи му: висћ, \'ег1огеп! (тражи, изгубљено!) — и он би се, без оклијевања, отправљао кратким галопом с почетка на једну страну, затим на другу наишавши на траг, пуштао би се нагло, колико би га ноге носиле, у трк .... Прође минут, други .... и већ зец или дивља коза пишти под његовим зубима — или, гле, већ лети натраг с плијеном у устима. Једном, у хајци на зечеве, Пегаз избаци

таки „кунштик 1 ', да бих се ја данас једва усудио и причати, кад се не бих могао позвати на читаву десетинз' свједока. Свршили смо били шумску хајку; ловци се скупили на пољани, близу шумског окрајка. —- „Баш овдје сам ранио зеца" — рече ми један од другова — и обрати ми се са обичном молбом: да упутимо Пегаза на траг. — Морам примјетити да се на те хајке, осим мојега пса, прозваног: „Шивк-е Ре^азе" (славни Пегаз) — није пуштао ниједан пас. Пси у таким приликама само сметају: сами се узбуђују и узнемирују своје госе — и још сувише, својим покретпма буне и оцгоне дивљач. — ловци-хајкачи своје псе држе на узицама. — Мој Пегаз, чим би се почела хајка и стали се разлпјегати крици—претварао би се у кипа, гледао бп пажљиво у шумску чету, једва примјетно дижући и опуштајући уши — п дпсати би чак престајао; дивљач му је могла испред самог носа протрчати — он само што би задрхтао боковима или што би се облизнуо — п ништа више. Једном зец претрча буквално преко његових шапа.... Пегаз се задовољи тиме што се учинп као да хоће да га уједе.... Враћам се к причању. — Ја му командовах: 8исћ, уег!огеи! он отрча — п за неколико тренутака, ми зачусмо кршс ухваћена зеца — и гле, већ се јавља шумон лијепа фигуру мога пса — скаче право к мени. (Он ником другом нпје давао свога плијена.) — Но наједаред, на двадесет корака од мене, он се зауставља, меће зеца на земљу — па хајд натраг! Ми се сви изненађенп погледасмо.... Шта то значи? пптају ме: — што ли вам Пегаз не донесе зеца? Он то нигда није радио! — Ја не знађах шта да кажем, јер и сам ништа не поимах — кад се наједном у шуми опет разлегну зечји крик — и Пегаз и опет промиче кроз честу с другим зецом у устима! — Сложно, громко пљескање руку поздрави га. — Само ловци могу оцијенити какво фино осјећање, какву