Zora

Стр. 244

3 0 Р А

Бр. VII.

опсежан, нити садржавати што особито ново и важно у опшпрноме питању васпитања, али се одликује праведношћу и искреношћу мисли. Пун је дубоке вјере у моралну снагз^ просвјете, која је способна сачувати и друштво и државу од заблуде: „једина просвјета —- каже I [ушкин — у стању је задржати нова безумства, нове опште биједе"; он захтијева, да се множе и уређују научни заводи, да се у њима одбаци тјелесна казна, да се утврђују добри морални одношаји међу питомцима; као најбоље средство да се правилно и свестрано васпита ум, препоРУ ч УЈ е добро предавање историје. Ммператор остаде задовољан, али автору, преко гр. Бенкендорфа, дође примједба, да сувише увеличава снагу просвјете, и т. д. Морамо мислити, да је и овдје Бенкендорф придодао много свога, јер иначе Ммператор не би одобрио пошљедњих стихова у „Стансима" у којима пјесник карактерише царева ласкавца и управо навија на Бенкендорфа. Обадва ова човјека (Бенкендорф и Пушкин) нијесу вољели један другога, и то је потпуно разумљиво. Опор, без срца, тјесногруд и строг у дужности (за што га је цар и цијенио) Бенкедорф је са незадовољством гледао у Пушкину велику просвјегну силу, јер сам није симпатисао ни просвјети у опће, нп књижевностп на посе. У својим учтивим по спољашњостп писмима Пушкину, хвалио је он његов пјеснички таленат само за то, јер је према Пушкину бпо пажљив сам Пмператор, алп није пропуштао прплике, да ногледа на великога пјесника с висине као на човјека, који се занмма ненотребним и још шкодљивим нослом, — таква бјеше у његовим очима књижевност. „Њему би се хтјело, ца сасвим нспразни руску књижевност, а он себе сматра већг §еМ1<1е{," говори о гр. Бенкендорфу А. 0. Смирнова. Наравно, ни Пушкин није могао вољети Бенкендорфа, видећи у њему непријатеља не само себи, него

и књижевности, којој бјеше великп пјесник сав предат. Бенкендорф мало по мало знао је завладати царевим повјерењем, и тако постати посредник у званнчном опћењу Николајеву с Пушкином. Ради овога ће много пожалити историчар руске књижевности; да је на мјесту Бенкендорфа био другп човјек, са друтим погледима на књижевност и просвјету, који би имао више саучешћа у духовним пнтересима рускога народа — од коликих би само неприлика, у својим одношајима са впшом влашћу, био избављен велики пјесник, у коликоме ли би добитку бпо његов пјеснпчки рад, који је био често скучен, ради неких спољашњих прилика! На срећу, Бенкендорф не бјешс једини посредннк између цара и Пушкина, него и Л. 0. Смирнова, једна од најобразованијих жена тадашњега свјетскога друштва. Нзезине биљешке дају нам важан материјал за изучавање живота и рада Пушкинова, за владе Нмператора Нпколаја [. За вријеме знаменитога Пушкпнова састанка с царем, у јесен, у Москви 182Н. године, Николај му дозволи, да у мјесто обичне цснзуре доноси своја дјела њему на преглед, да му сам император постаје цензор. Овај особиги положај могао јс допринијстп много користи Пушкинову раду, да је само лице, које је посредовало између цара и њега, било мало више наклоњено Пушкину и његову великоме раду, али Бенкендорф у овој милостивој царевој пажњи изнађе нове тешкоће за Пушкина. Пјесник се врати из Москве у Михајловскоје п 9. децембра 18'26. годпне написа Н. М. Језикову: „П, а Р ме ослободио од цензуре. Он је сам мој цензор. Корист је неизмјерна", кад до трп недјеље мораде се правдатп и извињивати пред Бенкендорфом за то, што је у Москвп, у ужем прпјатељскоме кругу чигао у рзжопису своју трагедију Борис Годунов, и тијем прекршио задану цару ријеч. Бенкендорф ппше Пушкпну: