Zora

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 221

Руси, али који и у којој мјери? То нам још није казано. 5., Шта лтслим о Сршком Лишврарном Конгресу? — 6., Шта мислим о сриској популарној књиокевносши? — А сада, допусти ми да прескочим преко питања о српском књижевном конгресу и о срп. популарној књижевности, која спадају више у практичну страну литерарних задатака (немам за њихово претресање ни воље, ни вокације), те да се укратко зауставим на питању : „Шта мислите о српској драми ?" 7., Шгпа мислим о срискојдрами ? — Мислим да српску драму треба створити. 11озориште — данас као јуче — треба, по општем мишљењу, да реФлектује живот друштвени и да приказује створове живе. Сад ми кажи, молим те, који је наш драматург остварио та два битна услова? Ако о том упиташ позоришне управе у Биограду и Новом Саду, оне Ке ти упријети прстом у Млађега Диму, Судермана, Ибсена, Ћакозу и т. д. У осталом, српски позоришни писци трсба још да се сагласе о једном питању, које је, на позорници, од велике важности : о јединству говора. Кад се то на око узме, и онда оскудица једног општег културног центра, с чисто српскијем друштвеним животом, онда је лако увидјети, е ћемо ми још за дуго морати да чекамо српску драму, у којој би лица говорила језиком обичним и заједничким, а дјеловала као сви остали смртни људи што дјелују. Јесам ли свршио ? 8., Шша мислим о хумору у нашој к-њиокевности. — Пога.ми нијесам ; ти хоћеш још да чујем моје мишљење и о српскоме хумору. Врло добро. Но, приЈе свега, дај да се сложимо о самој ријечи. Не знам добро, како се тај израз у нас схвата, али Ћитоиг

у Енглеза (који су му дојако најбољи представници) значи нешто сасвим друго, него ли је српска пошалнца (њемачки ЈУШ, Француска гаШегГе). Имати хумора значи, отприлике, имати духа у осјсћају, или — као што је згодно казао један француски писац — „имати сјетан, ал' уједно и поетичан саосјећај о ништавилу свега и свачеса". Осољене шале, више-мање, може да буде у свакога; али је истински хумор особина ФилозоФа, који болним срцем посматра таштину људскијех напора, па их констатује са осмијехом на устима. Еле, ако је о том хумору ријеч, ! онда га јс, брате Јово, у српској књижевности мало истинскога. Најбољи је опет његов представник међу нама, рекао бих, био Чика ЈБуба Ненадовић, а посијао га је тамо амо по својој пјеванији, и ако мање густо, и Чика Јова Змај. Има погдјекоје зрнце хумора и у Милана Јовановића (у путописима), па чак и у приповијеткама Лазе Лазарсвића. Напротив, нема ни трага од хумора у списима Стевана Сремца, који је, дај буди, у нас изашао на глас као хумориста. И, доиста, једно је сатира неспретних сеоских и паланачких прилика, а друго су утисци писца хумористе. К г о хоће да увиди какав је Сремац хумориста, нек узме и прочита пошљедње романе из маловарошког живота од — Анатола Франса. 9., Шта мислим о дечјој књиокевности у нас Срба? — И тпме сам, Јово мој, одговорио на твоја главна питања; јер није, ваљда, од потребе, да ти овдје говорим и о нашој дјечијој књижевности : сви смо сложни да је то данас једино поље, гдје Срби могу да се мјере са осталијем народима, па да не буду по-