Zora

Стр. 300

3 0 Р А

Бр. VIII.— IX.

временике Вука Мићуновића и Хамзе капетана. Најпосле, овакав је случај и са некима од оних потурица у Вијенцу. Ако немамо лично помена о старом хоџи Брунчевићу коме су момчад озринићка „тиснули од лакта рожину његовојзи у грлић шишани", имамо о томе да у Никшићу (и хоџа је отуд) постоји и данас старо мухамеданско братство Брунчевића. Ако не знамо за Арслан-агу Мухадиновића, ни Муја Алића (који је уграбио Ружу Касанову), ни Мустафиће („оно су ти свати Мустафића") знамо да је баш у времену Бадњега Вечера била једна потурчена породица Мухадиновића, и друга Алића; Алићи и Мустафићи се и у народној песми помињу, и то баш у оној која Бадње Вече описује: кад су, каже, Мартиновићи на само бадње вече вечерали и Богу се помолили, прво су на ове ударили и поклали их: „На Иногор мало поље доше, „На бијелу кулу МустаФића: „Ту бијаху пет Турака брата, „Пет Алића, седам МустаФића. „Њих поклаше и тридесет с њима." То су вам сва*) лица из Вијенца која су и ван њега позната. Некоја још нису ту, н. пр. Обрад, једна баба и др. која нема смисла ни тражити као остала ван Вијенца, или кнез Јанко, војвода Станко и још једно двоје о којима песме мора бити певају, само ми до тих песама још нисмо дошли.**) Свеједно. Ми смо ипак изнели један без мало потпуни спи*) Могло би се можда рећи што и за сердара Ивана Петровића: он је сигурно од владичиних Петровића, од Његош&; са Његуша је, у осталом: „а мислиш ли, сердаре Његушки?" каже му сердар Вукота, стих 2367. Тако и за попа Мића. У ]едној народној песми помиње се неки поп Милић који је при удару Ћуприлића 1714 погинуо и по свему изгледа да је Цуца био, — као што је и по Вијенцу „попе цуцки, дај им оно писмо", каже један војник попу Мићу. "*) На Цетињу, као што се зна, има једно књижевно друштво које већ пет година издаје свој лист, ону мало познату Лучу. У сваком броју тога листа публикује се по две три нове, непознате народне песме из Црне Горе. Желети је да друштво пре-

сак њихов и можемо према њему да закључимо питање. Јасно је, наиме, да лица у Вијенцу нису измишљена, да им имена нису произвољно наденута. Кад је с лицима тако како ли је с радњама и појавама? Сам догађај, главни предмет дакле, тему своју Његош, наравно, није измислио, али да ли има још чега поред теме, неких детаља или црта које он опет није измислио? Кад је он, уневши владику Данила у спев, унео и све јунаке његова времена, да ли је тако исто, узевши догађај Бадњега вечера, узео и све околности које тај догађај прате или које то време карактеришу? Кад је узео лица из народних песама, да ли је отуд узео и какву јуначку авантуру, слику, реминисценцију која се на њих односи ? Колико, наиме, у Вијенцу има туђега и узетога у овом погледу, у садржини спева, у појавама, радњама, околностима, причањима, мотивима његовим? Г. Решетар, рекосмо, нашао је да се излагање догађаја у Вијенцу врло мало, скоро ни мало не слаже са историјом.*) Улога владике Данила и ток догађаја сасвим су друкчији у њој. То је тачно. Његош је одиста имао неку своју нарочиту концепцију догађаја и замишљао га друкчије него што се овај у ствари десио. Али је он, уз сву ту различност концепције, ипак узимамо нешто баш о самом догађају било из историје, било из песме. Тако, на пример, у Вијенцу владика два пут сазива скупштину да већа о нападу на домаће Турке; у народној песми поручи скупљачима да траже оне песме у којима се помињу јунаци из Вијенца, нарочито они о којима досад нема довољно помена, и да на тај начин припомогне испитивању Његошева спева. Тим пре, што се то друштво и зове Горски Вијенац. *) У прилог овоме, Г. Решетар наводи и то што Његош у свом издању Вијенца обележава Бадње Вече, које се десило 1702, као „историческо собитије при свршетку XVII. вијека." Обраћам пажњу на то да је Његош у издању Огледала Српског, годину дана пре Вијенца, код песме која овај исти догађај пева, ставио као време кад се овај догађај десио: „около 1702 год."