Zora

Стр. 400

3 О Р А

Бр. XII.

чини ми се к'о да видим лице Господа, па к'о да се смије на ме и на моју кућу... И тада панем на земљу па му се молим: Гбсиодв, иодр±и ме у овакој слави!... А Станко и Гојко једнако пјевају и њихови ми се гласови разлијежу у души к'о она света звона црквена... А сад... Он запе. Не имаде више снаге да ријечима упоређује садашњост са таком прошлошћу. Он погледа у старицу, али она мучаше као и прије. И с тога обори главу и свој разговор поче настављати у мислима. Сјети се Станка. Као да сад гледа како га мртва донијеше из једне механе и казаше му, да је погинуо због тога, што је ашиковао са некаквом дјевојком, коју је и други загледао... Кашње му се Гојко ожени. Живио је сретно пуну годину, па и он умрије. Остаде му млада удовица са дјететом у повоју... И ево је трећа година од његове смрти, а у кући се старчевој не прослави Божић. Нити се уносише бадњаци, нити се клала веселица, нити се палиле свијеће, нит' се китио брштан, ни — ништа. И готово изгледаше, као да то и није једна православна кућа, него чиФутска или, Боже сачувај, каква поганска. Кад сва друга браћа веселе се и пјевају, ту се плаче и уздише... Није то него као да је Господ, који се, како се старцу чинило, некада смијао на њу, сад окренуо своје лице, а они мали анђели далеко бјеже и облијећу око других, сретнијих кућа... Старац жалостиво заврти главом, а старица отра бошчом сузе и потстакну ватру жарачем. Тиме као да хтједе и своје и старчеве мисли скренути на другу страну. — Ама ђе ли је ово Стана? запита стари и погледа по кући. — Изишла неђе.

— Куд ми је однијела дијете?... Студено је, па ми може озепсти... А оно је још једино добро што имамо. — Утоплиће га она, не бој се, одговори стара. — Зна она шта ђетету треба... Није она луда. Тога часа зачуше се пред вратима кораци. Мало за тим, па се отворише врата, а Гојкова Стана појави се на њима, носећи у нарамку свога трогодишњега синчића. Њезино лице било је вечерас некако ведрије него ли обично, а и по гласу, којим је назвала „добро вече" могло се познати, да је расположенија него обично. •—- Ђе си била? — запита је стари и погледа је пажљивије, — У шуми. Стари зину. — У шуми ? — Ја... Отишла сам да усијечем бадњаке... Старац се заблену у њу као у какво чудо. Он као да погледом тражаше од ње, да му протумачи своје ријечи. А она се благо осмјехну и понови исто. — Ама што ће ти бадњаци ? Коме ти бадњаке? — промуца стари. — Нама, — одговори она мирно. — Мој Раде хоће да превесели ђеди бадњаке... И показа руком на малога, који се анђелски осмјехиваше, пружајући обје руке према ђеду. Старца нешто стисну у грлу. Он скочи са свога мјеста, стаде пред невјесту и зашишта: — Ама шта ти то мени кажеш? — Мој Раде хоће да те вечерас обесели... И она се такођер осмјехну некако благо и дође слична самој богородици, што је на иконама сликају са Исусом у наручју. Староме се учини иста така. Он је за час ра-