Zora

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 25

ни вриједно потенцирања. Та лакоћа, то површничко схватање најтежих задаћа приличила је — младом Бранку, можда га је за то доцније занио Бајрон. Али потражимо ми његов ступањ, потенцију његову, потенцију човјека у њему, етичку садржину његову — видјећемо да је врло ниска. Можда би фатално било да је Бранко ударио печат књижевности нашој, можда је та фаталност расцијепила геније Ђуре Јакшића 1 . Свакојако ако књижевност наша напредује и ако је напредовала бива не за то тто јој је Бранко прокрчио потзе путање, него за то што и у пркос Бранку иде нопим путањалга. Не осуђујемо прошлост, хоћемо да је разумијемо, да је познамо. Не тражимо Бајроне, Толстоје, Ибзене — тражимо људе који осјећају, мисле и раде као људи, тражимо да имадемо нешто, што се може потенцовати, што нриједи потенцо-вати. Нека је потенција мала — два, три... десет; нека не иде у хиљаде, али нека јој је основ, оно што ће се потенцовати живот, јер само из тога могу и највећи генији стварати потенције неке. Без познања живота, без свога погледа на живот (Т<ећепзапзећашш^) нико није постао прави умјетник. И само оно што неумјетнику открива тајну живота, што му показује значај живота, што помаже да разумијемо живот — јесте права умјетност и у том само лежи историјска велика задаћа њена, да у свакој епоси оном специјалном цртом — да у индивидуалном види типско пророчки, тако рећи, показује тенденцију свога времена. Том мјером ваља и ми да мјеримо пјеснике наше. Кад их тако узмјеримо видићемо даје књижевност наша имала већих и узвишенијих тенденција него што их Бранко оличава. Морамо се поклонити и захва-

1 У Ђуре је јаз између његове божанске тежње ка идеалном, лијепом и његове биједности свога спољног живота, из кога ниче она огорченост, мржња без границе против ситничарства! Као да је тај јаз заклопио морем народне поезије кад није могао јачином своје субјективности — слично Лази Костићу!

лити оном раду појединаца, даљини погледа једнога Његоша, силини осјећаја једнога Јакшића, неуморности једнога Змаја —- што се књижевност наша није изјаловила, или боље рећи морамо захвалити историји што нам је дала да забиљежимо у политичком и литерарном животу свом неколико свијетлих момената, који су свјетлошћу потамнили жишке и свјећице бранковске поезије. Било је сувише задаћа, сувише рада, па и сувише људи дораслих тому да засучу рукаве, па се није могло ићи и поћи даље путањама Ђачког Растанка, Пута, Девојке на студенцу и т. д. И кад се говори о Бранковој школи, онда би ваљало наћи у Бранку тенденцију њену, ваљало би показати свезу између њега и његових, тобож, пошљедника. Ту тенденцију и свезу нико није показао, ње и нема. Тенденције неке има у васколиком кретању и врењу, раду нашега живота; свезе неке има међу духовима, али тенденција и свеза та није проговорила у Бранку. Он је, молим да се то добро уочи, сувише субјективан, његова индивидуалност пак сувише неразвијена, а да је на свој субјективни начин могла обухватити оно што се зове дух времена. Дух времена је тако исто друге стране своје показао у Доситеју, Мушицком, Његошу или Костићу, Јакшићу, Змају, или Милетићу и т. д. У Бранку је можда само једна страна тога духа: нацијонална лљисао у талајском облику. Не знам да у којој литератури осим наше има говора о школи овога или онога песника. Ми имамо Бранкову школу, имамо Војислављеву школу, имамо Лазаревићеву школу. Свугде се иначе под именом „школе" разумије нека нарочита заједница у тежњама, у смјеровима. Те тежње и смјерове, тенденцију времена, покрет — духови изражују сваки на свој начин. „Романтичка школа", млада Њемачка данас с Хауптманом, Судерманом и т. д.! Нарочити правац у мишљењу, у погледу на задаћу умјетности карактерише све писце једне школе, али им не брише индивиду4