Zora

Стр. 54

3 О Р А

Бр. II.

— Море, неје тој за мен'; Бог ми зар не рече тој да будем! мотивише чича-Јордан овај свој корак. Овден треба човек катил, звер треба... А ја што да чиним? Деца су; деца греј немају. Да ги бијем, слаба су и жал ме; да ги кунем, деца греј немају!... Идем у ашчије и меанџије; тамо су берем људи, тамо ми је ласно; бија сам ашчија, па знам њи, а и они мен' знају. Ех, меанџилук — колај работа! Па ако ми учине зарар, људи су, ја ги кунем: „харам да ти је", а Госиод ме чује, и седи па си пис УЈ е У тевтер и реже њини грејови у рабош! НАСТАВИЋЕ СЕ.

0 Горскодо Вајенцу — ЈТавлг ЈГоповић Т Ј каквој вези поједине појаве и епизоди лУ Вијенца стоје са главним предме' том његовим? Које су то појаве што не сликају истрагу потурица? На којим се местима Његош одвојио од предмета и дао слику из живота уместо слике из историје? Има ли таквих места уопште? Пре свега, има појава које несумњиво сликају истрагу. Таква је, најпре, појава скупштине о госпођину дне (све почевши од првога кола до четвртога). Владика је, износи се ту као што сви знамо, сабрао Црногорце да већају о истрази. Црногорци се најпре окупљају и помало сами разговарају о истрази. После и владика изиђе између њих и прави разговор почиње. Ту они запитају владику што отеже устанак. Он се брани, казује своје бојазни, устеже се и даље (то је оно: „Слушај, Вуче и остала браћо" итд.), али они, нестрпљиви и љути, нападну га жестоко за то („Што се мрчи када коват нећеш?" итд.). После мале паузе, владика се приволи њиховој одлуци и каже им то отворено („Удри за крст, за образ јуначки" итд.); они скоче

на ноге и дрекну из свег грла: „тако већ никако", и договор у мало се не докона. Али владика има још једну скрупулу. Он би да покуша најпре мирним путем и зато предложи да позову поглавице турске на заједнички договор. Црногорци пристану, Турци долазе и договор почне. Али какав договор! Умало није до туче дошло, једва мудрији раздвоје убојице, и скупштина се, врло бурно, на томе и сврши. Таква је, даље (прелазимо преко читавог низа разних непотребних сцена), појава игумнова. Ту се радња наставља. Тамо је био договор црногорски, овде смо већ у очи акције. Игуман долази да храбри ратнике пред полазак њихов у бој; да поджеже њихов „свети огањ на олтару, на олтару цркве и поштења", као што он каже. Значи да је бој решен, да су Црногорци спремни за рат и да је владика благословио ту одлуку њихову. Затим је таква појава у цркви. Главари се заклињу да ће сви слошке против потурица, да ни један неће изневерити, и онда оду у бој. После је таква појава она у којој је представљено бадње вече. Она, истина, нема шта да помиче истрагу унапред али представља једну слику из рата: док се на пољу бој бије, овде се на дому весело проводи бадње вече а само се владика издвојио, забринут и пун зебње. Тај контраст показан је у овој појави, и појава зато није индиферентна према главном предмету. Она тај предмет, истина, не представља непосредно, не слика један моменат праве акције, али улази ипак у артистичко сликање њено и писана је, сваки мора признати, само с обзиром на главни предмет. Даље у такве појаве долази и претпоследња појава: на Божић у јутру, после свршена боја. Најпре долази кратки разговор игумна и ђачета о боју, а одмах затим долазе сами гласници с бојна поља, Мартиновићи с друштвом, и јављају победу, и онда настаје весеље: коло поје и слави Мартиновиће, игуман чини парастос свима јунацима српским, (и то, овде, улази у весеље) итд. Најпосле, овде спада