Zora

Стр. 262

Прва је мана ово. Личности у Вијенцу (истина, само неке и само некад) не говоре увек природно, како треба, како би им доликовало. Њихов говор постаје каткад сувише леп, поетски. филозофски, књижеван; што код онаквих природа какве им је Његош оцртао, не би могло бити. Њихове идеје уздижу се каткад до филозофских апстракција до којих им је, према свему судећи, немогућно било доћи. Мићуновић н. пр. каже оно познато: „Благо томе ко довијек живи, „Имао се рашта и родити: „Вјечна зубља вјечне помрчине", итд. Или оно што сам и раније делимично цитирао, кад хоће да каже како млади момци и јесу за то да гину за отаџбину: „Што су момци . .. ? „Што су они? Жертве благородне „да прелазе с бојнијех пољанах „у весело царство поезије „како росне свијетле капљице „уз веселе зраке на небеса". Овај стил очевидно не одговара ономе који онако страсно воли гатати у плећа, и који је пола века у томе провео. Сердар Вукота, опет, кад хоће да карактерише Црну Гору, овако каже: „Истина је, ово није друго „до гомиле костих и мраморах „на којима младеж самовољна „показује торжество ужаса: „0 Косово, грдно судилиште, „насред тебе Содом запушио!" Као да овај сердар, и ако је један од највиђенијих главара земаљских, зна (да само то приметим) шта је торжество и шта је Содом! Самом игуману, најпосле, који је имао представљати тип мудраца, не доликује стил којим покаткад говори. Он може бити колико хоће мудар, ипак му не личе оне реФлексије, компарације и висина тона које има у оном познатом дугом монологу. Он је могао походити сва света места, али ипак није могао о њима говорити онако књижевно: „Пења' сам се на свештену гору „са које је страшно претсказање

Бр. VII.

„своје судбе Јерусалим чуо . . . „гледао сам гетсиманску башту, „оцрњену страшћу и издајом", итд, Цео тај монолог („ја имадем осамдесет љетах") могао би се исписати као пример овоме. Па народ тек, како тај говори кад коло води; како узвишен стил он има; какве учене рефлексије и реминисценције он изводи из своје главе! Он (сетите се, да не исписујем, онога: „О Милоше, ко ти не завиди", итд. у првом колу) познавалачки цени римску и јелинску историју, с највећом лакошћу и сигурношћу помиње Сцеволу и Леониду, изговара њихова имена као да их је у детињству научио и све школе прошао: док војводе, међутим, које су нешто више од истога народа, не могу да запамте пуно име дуждево; док чак ни попови као најученији људи, не умеју ни читати и писати! И тако даље. Очевидно је да овај стил који је Његош каткада позајмљивао својим личностима, ни у колико не одговара њима; очевидно је још да се Његош тиме знатно огрешио о верно сликање карактера, према оном како ми то сликање данас сматрамо. Огрешио доиста, и ми то нећемо порицати. Ми ћемо се, напротив, придружити, поводом овога, једној старијој критици која је то такође осудила. Кад то кажем, ја не мислим на критику коју смо досад узимали у обзир, ову од Вуловића на овамо, него на другу једну, ранију, која у осталом није оставила трага у књижевности. Зна се да је, пре четрдесет годпна од прилике, постојала међу нашим ученим људима једна латентна струја против Његоша, једно мишљење које је јако осуђивало Његошеву поезију, и усмена традиција означава Ђ. Малетића као представника те струје. Малетић је, уверавају, јако осуђивао Горски Вијенац, и баш због овога* што му и ми сад замерисмо (и због драмског облика а недрамског карактера, у осталом). Одиста, он је ту имао право, и ако, наравно, не у оној мери како је замишљао. Друга је мана (хајд сад кад смо почели,

3 0 Р А