Zora

Стр. 266

3 О Р А

Бр. VII.

ног карактера Црне Горе и историског карактера епохе; речју, колико има локалне и историске боје у Вијенцу. Локалне боје има, пуно, много; и то ван сваке сумње. Све што је у њему, јасно и несумњиво одаје и карактерише Црну Гору. Карактери су такви, сцене и епизоли такви, језик и говор такви. Сетимо се само онога како су сви црногорски обичаји у Вијенцу представљени 1 ; само то рећиће нам како је спев чисто црногорски. Тоје јасно на први поглед, свакоме који први пут узме Вијенац у руке, и ту немамо шта говорити. Али историска боја? Има ли ње у Вијенцу? Је ли стање земље које је осликано у њему, од прилике такво како је онда могло бити ? Има нешто од тога. Његош је н. пр. пазио да му сви Црногорци у Вијенцу буду из нахија које су онда у главном састављале Црну Гору. Ту имате Катуњане, Ријечане, Црмничане, нешто ЈБешане: нигде Морачана, Вјелопавлића, нити кога из стране нахије (сем што се прича о крајишницима, Никшићима); ништа што би у том погледу вређало историску верност и природност. Пазио је, после и на то да чинови и титуле Црногораца одговарају оном времену: један је владика, остали су сердари, војводе, кнезови; има још калуђера, попова, ђака, и др. Код потурица, пазио је на исто. Ту имате, (као што и треба јер су мухамеданци били једна колонија), само аге,кадије, кавазбаше, хоџе, међу домаћим Турцима; и већ од правих Турака, 2 званичних, имате тамо далеко, ван граница земље, везира и његове риџале и кавазе. 8 Ето, то је што 1 Жалити је што Његош у којој сцени није предетавио умир, тај тако епецифично црногорски обичај, него оставио да га иза њега наслика Љубиша. Умир је само поменут у Вијенцу (ст. 721—733). 2 Вредно би било видети јесу ли сви Турци у Вијенцу само потурице, или баш прави Турци, Османлије. Природно изгледа да је и ових последњих морало бити. 3 Приметити да у Дики црногорској, где је такође цредстављена истрага, ни један потурчењак не излази на сцену.

у Вијенцу верније одговара времену и епоси историској. Али то је све обична историска верност, а не прави карактер епохе онако како га добри артисти увек оцртају. Претпоставите за један тренутак даје један модерни артист имао да ради Горски Вијенац, да наслика Црногорце и њихов живот у Данилову времену; један од оних који нарочито пази на историску боју; какав Мериме, Виктор Иго, Флобер; писац Кронике владе Карла IX, Богородичине цркве у Паризу, Саламба (нека ми се не замери за ову претпоставку, ја је чиним ради лакшег објашњења). Тај би артист, кад би добро простудовао ствар и проучио народне прногорске песме о том времену, друкчије одабрао сцене него што је Његош учинио; тражио би оно што је оригинално и карактеристично за ону хајдучку и мухамеданску епоху црногорске историје, па то гледао да представи и истакне. Он би, најпре, (обележимо ствар укратко примерима) у једној сцени насликао хоџу, у џамији, на мунару (код Његоша ни један хоџа не излази на позорницу; само се прича о Брунчевићу, и коло поје: „оџа риче на равном Цетињу"); или бар једну сцену посветио самим потурицама и насликао њихов домаћи договор; и, наравно, представио би град Обод, то легло потурчењака: нити би изгледало неживописно као декор силуета тога града ноћу, на месечини, горе, а доле Турци како се договарају против Црногораца (код Његоша, међутим, ништа од свега тога; знамо већ). Насликао би, даље, харачлије турске како купе харач по народу и извео би том сликом можда једну лепу сцену да представи расположења црногорска према Турцима (код Његоша само се помене једанпут: „...ево харачлије, у Штитаре да купе хараче"); или би у једној сцени представио оне „десечаре, аге, изјелице", за које је знао Његош и којих је Црмница пуна била, како глобе народ, краду, отимају. Показао би свима