Zora

Стр. 242

3 О Р А

Бр. VII.

Јордане! Еј, Ванђеле, дад' још два чокањчета, за мене н побратима Венцла, а ево ти одмах и паре. Ето ти, побратиме, па пиј! — Але и дувана . . . вели Венцл. Ја сам ти искал, — а ти си ми не дал! — Е, дувана нема! Немам га ни ја! Али Венцл није ни тражио више; изгледа да је већ заборавио. Него натеже чокањ и до пола испије, па запева неку његову омиљену песму, неку, тако да кажем, српско : чешким језиком спевану, коју је по калупу бачванских песама по свој прилици сам и саставио: »Але молем Бога и сватего Јована, Да ми купе за Фајку дувана;« Чим би чуо ову песму, чича-Јордан би се чисто згрануо. Прво, што није трпео да се светац проФанише, а после није волео да се из његове каФане чује песма, па да пролазници завирују а деца да се купе испред врата и блену унутра. Тада би бегао из каФане ако је то у дан било, а ако је у вече по вечери, он би одмах наредио Апостолу и Ванђелу, да узму метле и да чисте, без икаква обзира на госте, а сам би се појавио и стао на сред каФане са Фењером, што би био знак, да је крајње време кућама да се иде, и да чичаЈордан не остаје нипошто. — Ај' дом да си идете! вели им чича-Јордан показујући на кокошке у авлији на дрвету, које ћућоре и гуркају се око центра свога петла. Зар ве неје срам, бре, од живину ову I . . . Кад су, бре, полегале! Ајд' да си спијете! — Море, батали, вели му Мата молер, какво спавање. Спаваћемо милион година кад умремо! — Ајде, бре, несте једне Швабе! а кад би чича-Јордан некога назвао »Швабом«, то је значило да га ни

у шта не цени. Јер само Швабе, причаше он, не лежу рано, него банче ноћу, базају и лутају по сокацима, разговарају се и свађају ако не с другим а оно са самим собом, и скидају понизно шешир сваком диреку поред којега прођу и о кога се лупе. — Ајде, море, чу ли што зборим! Вакат је за легање и спијење, вели палећи Фењер, што је значило да је то ултиматум чичаЈорданов, и да погодбе нема; нема останка, па да би на сваком литру вина камилу зарадио! Што је скупио пазара скупио, оно остало није тражио. Ако му ко плати добро, ако не плати платиће Бог. * Па тако је у више случајева и било. Нису му дуговале само таке пијанице као што је молер Мата и молер Венцл. Имао је он дужника, још међу каквим људима, и то старих дужника, од више година, јер чича-Јордан је, као што је раније споменуто, неколико пута већ био ашчија. А ти су дужници били они што су као практиканти правили. а као виши чиновници заборављали и одрицали дугове. Додуше, имао је чича-Јордан и поштених дужника, што су се сећали и њега и дуговања њему и плаћали му поштено. И онда је чича-Јордан био сав блажен; хвалио је тада људско поштење, чинио прилог цркви и понова отварао кредит новим дужницима. Али ти таки, што плаћају старе дугове били су ретки; били су тако рећи беле вране, велика већина их се чинила и невешта. Каква господа, што су се као, ђаци, дијурнисте и практиканти још некад задужили, а после добро оженили, још боље напредовали и у власти, богаству и части, — па прођу крај чича-Јордана, па га и не познају!! А он их још извињава