Zora

Стр. 402

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

ховни судија, још није изрекло о њима своју пресуду. Али, рећи ће је. Тада ће се цијело човјечанство сматрати каоједан човјек који увијек живи и који се стално учи. Тада ће се имати поштовања и према најочигледнијим заблудама, јер су оне биле корисне у трајању истине, ограничавајући поступно број неовјерених претпосгавака. Цио свијет биће сагласан да нема апсолутне и непромјењиве истине, но пролазних и релативних истина; да је у бескрајној разноликости свијета немогућно дати једно једино ријешење свим проблемима. И у тим Гетј>1е зегепа , пречишћене и слободне мисли, боље и уједначеније човјечанство, са широком и благом интелигенцијом, биће у стању да суди то ишчезло покољење. Али ми, који смо наслиједили њихове страсти и њихова неспокојства, не наслиједивши њихову моралну снагу и моћ рада, ми који идемо као и они пипајући у блиједој тами једнога свијета који се диже и другога који неће да умре, ми осјећамо за те старије наше њежности и дивљења. Као антични филозоф који је доказао покрет идући, тако су они показали смисао живота и доказали вриједност опстанка тврђењем, дјелатношћу, животом интензивним и утрошеним у напоре који не могу остати бесплодни. Биоград.

На раскрснаца — Жозерија — Светислав Стефановкћ Мали смо и баш за то, што смо мали можемо лакше продрпјети у сваки кутић земље српске, у сваки кутић срца СЂог. Да ли неумитним законом историјскога детерминизма, или духовном недораслошћу, малољетношћу — у нас је дух колективизма, посађен у нашој задрузи, закржљавио, угинуо у клици, не донесавши обећаног рода. Данас се ни у чему не разликујемо у тенденцијама својим од других народа, сем у том што смо за сто го-

дина дана претурили онај развитак, за који је њима треба ловише вијекова и што нас је тај развитак стао мање мука, мање крви и зноја, него друге — али нам је и мање искуства, мање свијести донио. Видимо само да смо у фази индивидуализације, извојеване, као и свугдје, диференцирањем личности, која се зове подјела рода; одржаване политичком једнакошћу, а економским ропством и неједнакошћу'! И беспримјерним цинизмом, с равнодушношћу зликовца под вјешалима гледамо како све већма, све дубље пуца јаз између живота појединчева и живота цјелине, укупности, друштва — указујући овдје ондје на контрасте западног живота, хотећи се зар одбранити. Али из тих контраста европскога живота издваја се нешто, кристалише се, таложи се за будућа покољења. То нешто изгледа да ће оправдати све муке и напоре данашње; то је утјешна слика друнггва јаких, потпуних људи, људи који осјећају за све, који љубе ближњега не као себе, него зарад себе, зарад потпуности душе, карактера свог — слика доба, кад се јелинизам стопио са хришћанством. У почетку овога вијека индивидуалност раскида окове, разбија калуп друштвенога туторства. Тај политички и економски преврат раскинуо је и све моралне везе. На крају овога вијека индивидуалност слободна, јака, богата новим тековинама — очајнички тражи да испуни провалију што се отворила између ње и објективног свијета. Ово је преврат у моралном бићу нашем — и то га чини најсилнијом, најсвјетлијом тековиномчовјечанства. Господски морал ушао је у знак синтезе са моралом бескућника. Све је више знакова — социјализам, покрет за етичку културу, ХЈтуегвИу ех^епаГоп и т. д. —■ да је први корак човјека и друштва: чим си открио животињу у себи, одмах је и уништи! Та синтеза контраста врши се на Западу за сад на врховима, у висинама али она силази и у низине.