Zvezda

СТР. 36

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 5

О Л. И К — Ес1даг Рое —

Замак, у који је мој иослужитељ силом хтео ући пре него што би ме оставио, да опасно рањен ноћ проведем под ведрим небом, имао је меланхоличну величину старих апенинских замака. Пусти врхови и порушене куле потсећал,е оу вас на романе мистрес РатклиФОве. Господари су га, без сумње, од скора, напустили. Ми се сместисмо у једној од најмањих и најпростије намештених одаја, која беше у крилу зграде. Стари и богати украс беше у њој. По засторима на зидовима били су окачени остаци грбова сваковрсна облика наизменце са модерним сликама у вештачки изрезаним, златним рамовима. У грозничаву бунилу живо ме занамаху те слике, обешене не само о главне зидове већ и по многим кутовима, који су произилазили од чудесне архитекгуре замка, те тако заповедих Петру да забрави врата, да ужеже велики гранати светњак, који је био уз моју постељу, и да потпуно подигне на њој завесе од црне кади®е. На тај начин могао сам се у случају несанице, забављати посматрањем тих слика, читајући неку малу свеску, коју нађох испод нодглавника, п у којој се палазио опншран оппс свих слика. Читао сам врло дуго, побожно посматрајући слике; часови су брзо један за другим протицали и наскоро изби поноћ. Узнемирен положајем светњака. а не хотећи будити служитеља, прикупих снагу и преместих светдоет тако, да ми обасја књигу. Но, без сумње, од тога ми би зло, јер светлосни зра.цп падогае на једно издубљење у зиду, на које је дотле бацао сенку један стуб од иостеље; опазих тада једиу слику, коју сам још у почетку изгубио из вида. То је био лик једне младе. већ развијене девојке, готово жене. После брзога погледа нагло затворих очи, не знајући ни сам зашто. Док ми трепавице још беху спуштене, хтедох самоме себи дати рачуна о узроку, због којега сам их тако затворио —■ и, једним безвољним покретом, закључих, да добијем времена за размпшљање, — е да би се уверио да ме нису очи обмануле -- и да утишам свој дух и принремим га за хладније и лравилније испитивање. После неколико тренутака опет сам пажљиво посматрао слику. Овога пута нисам се могао преварити о чистоти својега ногледа, јер првп зрак буктиње, којп паде на платно. разби Фантастичну утрнулост мојих осећања, опомињући ме на нрави, стварни, реални живот. Већ сам казао, да је то бпо лик неке младе девојке, једна наивна глава са раменима, пзрађепа у стилу вињата. Познах Силијев метод у његовим најбољим комнозицијама. Рука, грло, витице, све се то хармонично слагало са нејасном сенком, која је служила као основ слици. Овални рам био је златан и изрезан по маварскому укусу. Зацело сам био пред једним несравњеним ремек делом. Међутим чинило мн се, да изванредно узбуђење, које је мноме овладало, ннје произлазило ни од уметникова талента, нн од бесмртне лепоте саме слике. Још мање сам могао мислити, да јв моја уобразиља, забуњена нолусном, држала, да је та глава, глава неке личности од меса и костију; појединости цртежа, стил вињета п величанственост златнога рама одмах би разбилн моју заблуду и порушили моју одвећ брзу илузију. Тако размишљајући, ја остах са прикованим погледом на с-лици читав час. Лепота и чаролија слике

налазила се у животному изразу, са свим савршену и сличну самому животу; тај је израз учинио, те сам с почетка уздрхтао, а за тим сам се збунио. Пренесох светњак на његово првашње место с неким поштовањем, у коме беше и дивљења. Слика опет паде у засенак, а ја живо узех књигу, отворих легенду о сликама и отуд прочитах овај чудесни и нејасни запис: Бпла је то млада девојка ретке лепоте, која је била толико исто живахна и весела колико дражесна и мила. Проклет нека је онај дан, у који она виде, заволе и удаде се за сликара! Он, страстан и строг радник, који је већ изабрао заштитницу своје вештине; она, толико исто љубазна колико и безазлена. створена за светлост и осмејке, љубила је и миловала све сем уметности, која јој беше ривал; мрзила је дашчицу с бојама и кичицу, и све оно што ју је лишавало љубави њезина драгога. Тако се она врло јако задиви, кад сликар изјави жељу, да наслика њен портре. Но она је била врло јако понизна и послушна п за толико недеља она је тихо и благо стајала у мраку, у радиопици, камо врло бледа и слаба светлост падаше на платно. А њен је супруг заложио сву своју славу у тај нортре, који је свакога дана по мало напредовао. То је био необично страстан радник, вечито утонуо у дубоке сањарпје, те не опажаше, да мала количпна светлости, која је падала у одвојену одају за рад, нарушава здравље његове жене, што је свак опажао. Ипак се она непрестано смешила, не хотећи помутити задовољство, у коме уметник уживаше због својега труда, и тада је сликао и дању и ноћу ону, коју је толзко љубио, но која је све више и више постајала слабијом и безживотнијом. Посетиоци тихо говораху о пзванредној еличности с портретом, као и о двострукоме доказу уметникова генија и његове љубави према својој жени. Но, напоелетку, како се посао приближавао крају, то се нико више пије пуштао у радионицу. Занесен својим делом, сликар није* више скидао очију с платна; чак ни да погледа свој модел. И он не хтедч видети да боје, које јо изложио на платну, беху усахнуле са образа оне која је стајала крај њега. После тодико недеља, како оста још нешто врло мало да се довршв, да се ббоје уста и око превуче лазуром, дух мдаде жене дрхтао је као пламен кандиоца, које се гаси. Тада беху уста обојена и око превучено ларузом. За један тренут уметник беше ван себе пред својим делом, за тим нагло побледе, уздрхта и викну дрхтавим гласом: Ваистину, ово је сушти живот! Онда се окрете и погледа своју драгу. Она је била мртва! 12.—1Х-98. Рајнћ. Београд *ЛЕПА ИЕИТА^ЕРА мисирска приповетка

(СВРШЕТАК) (5) А кад је дошла сзби, лежала је у својој одаји, дворкиње су стајале у два реда крај ње, а кроз прозор је могла вндети како у дворишту св. храма славе умрлог Фараона. Суд је прпзнао његова добра дела и наредио да се испишу