Zvezda

Број 20

3 В Е 3 Д А

Стр. 159

— Ја вас молим, да будете тако добри да ми дате марку од 10 пара. Денестер отвори уста као кад би нешто хтео да каже, али учини оно што је најпаметније, даде марку без и једне речи. — Ја вам лепо захваљујем, смешаше се 'Гутмел, пружајући му новчаницу од 50 динара. Денестер поцрвене као трешња и удари песницом о сто, на викну чудноватим гласом : „Да ли се ви са сваким тако титрате?" — Ја? протествоваше Тутмел. Зар се ја титрам? Ви продајете марке, ја их купујем... ја вам их плаћам... Зашто бих се титрао с вама? Денестер промрмља у себи „глупаче", па узе новчаницу од 50 дин. и врати Тутмелу: 2 новчанице по 2О д., пет динара, два комада по 40 суа, 50 пара, д суа и четири марке по 5 пара. Тутмел преброји пажљиво свој новац, па врати марке Денестру: — Изволте ми дати, место ових марака, сантиме у бакру. — Ах! та то је већ сувише! повиче Денестер. — Могуће да вам је сувише, рече озбиљно Тутмел. Нико ме не приморава да узмем марке место бакарног новца. Ово је државна администрација, и ви сте дужни да ми дате новац, ако ја захтевам и ја то с правом захтевам. Денестер га погледа мрско, баци му 40 пара, па рече: — Ево вам ваших 40 пара и оставите ме једном на миру. — Благодарим, рече Тутмел. Ја ћу бити оггет тако слободан да вам приметим, да сте ми требали одмах дати новац, који ми је требао, и сантиме, који ми нису требали. Збогом. — Денестер хт^еде нешто да каже, али га Тутмел претече, рекавши: „Пријатељу, имали су право што су вас стрпали у тај кавез, јер сте ви опасни." Наједанпут се чу лупа, коју произведе пад столице, врата се нагло отворише и Денестер излете пред Тутмела. — То је сувише! Трудите се да будете учтиви! Тутмел погледа свуд унаоколо, виде да има гомилу сведока, који се око њих почеше скупљати — па рече мирно: — Ја вам смем напоменути, да сам врло учтив. — Јест, јест... трудите се да будете учтиви, јер можете осетити моју руку по вашем образу. Тутмел се смешио: „Ја вам не бих то саветовао, ако волите своје зубе. Али доста разговора, ја бих желео да говорим са главним благајником. — Он је изашао, одговори Денестер зачуђен мирноћом Тутмеловом. — Све се да објаснити, рече Тутмел, у сред смеха присутних. Изволите ми дати жалбени регистар. — Ба? Одговоривши овако лаконски Денестер седе иза своје решетке. Тутмел га чекаше с друге стране, и рече са изразом сажаљења: „Молим вас дајте ми једну карту за 2 суа."

Денестер црвен, али побеђен и овога пута логиком Тутмеловог понашања, даде му тражену карту. Тутмел се упути врло весео писаћем столу, и вративши се Денестровој решетци прочита: „Управнику поште, Част ми је да вам обратим пажњу на старешину трећег одељка, у улици Хавр. Ова индивидуа је неуслужна и тако неучтива, да се исказати не може. Част ми је итд. Тутмел." — Ево, додаде шаљиво, моја је жалба опет написана благодарећи дописној карти, коју ћу бацити у сандуче, али не у овој канцеларији, ја сам неповерљив. Господине, поздрављам вас. И изађе величанствено. На улици га чекаше кочијаш, и Тутмел га спази. — Ах! ево вам ваших 30 суа, рече срдито кочијашу. II удали се као човек, који не воли да му се досађује. Ниш. Јјрсен. ПОЗОРИШН^! ХРО Ш11ГА

| Марко Станишић. Још у понедељник по подне на ногама, услужани љубазан, а у среду у вече већ сахрањен! У уторник пре подне отишао је са овог света Чика Марко Станишић, онако исто лепо, као што је на овом свету лепо и живео. Кад сам ја отишао да га, по хришћанском обичају целивам, нашао сам га лепа и ведра као да је заспао. Сиромах Чика Марко! Да му човек позавиди на тако лакој смрти, али да га искрено жали, што није умео да за живота изабере: коме ће служити. Јер, после толико година сталне и одане службе овом нашем позоришту, најпре као глумац, а затим последњих година као глумац и инспектор, Чика Марко је умро тако рећи под плотом, с тим додатком, што је то „под плотом" било много неугодније. Тек што се с душом растао изнели су га из његове собе, и положив га по неким даскама, оставили су да на басамацима лежи. Запрепашћен, да на том месту и у таком стању, затечем једног важног и ревносног чиновника нашег Позоришта, ја упитах оне што су били око његовог тела сакупљени: „Па што лежи овде, сиромах? Зар се не нађе неко згодније место?" Одговорише ми да сад о томе „горе" решавају. Решавају! Колико ироније, колико сметењаштва у овој једној речи и, а ргороз, овакве ствари! Кад страст „правити се важним" овлада човеком, онда она постаје јача но пијанство или коцкање, само је много комичнија. Ово „решавају" опомиње ме на оно из нашег рата „штабови бдију" — док Турци бију. Човек лежи мртав на басамацима, и, место да се склони на какво пристојно за хришћанског мртваца, место, они — решавају! Око једног часа истог дана видех једна кола где, опкољена некаквим одрпаницама, одвукоше иоследње остатке негдашњег Чика Марка!' Никог од оних, који су требали бити ту, не беше за колима.