Zvezda

ВРОЈ 21 ИЗЛАЗИ ушорииком, четбршком и недељом ЦЕН А: за 1 меоец 3. динар шш 3. зсрзт-на

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ВШОГРАД, 17 НОВЕМВРА 1898 ЗВЕЗДА ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

10 ХХЕ 5 . ^гц.

Уредник: Јаико јД. јјеселиховић

ГОД. II Претплату треба слати: ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена гшсма не примају са —■■©■Рукописи не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9 БРОТ З-О ПР. г2Ц.

У К 0 Л У Двориштем ее коло кре^е, Свако срце олаоти куша; Гле, у њему, ено, ше^е Једна мени мила душа. Гле, њевино вито тјело, Танани је отае велича, А румено лице О'јело Сто љубавних бајки прича. Још њезино чарно око, Њежан поглед када баци Као еунце превиеоко Са његови жарки враци. А из мојих бблних груди Дубоки ое уздах вине, Слатки уздах теби блуди Теби, о мој б'јели крине: Дај пољубац, душо, елатки, Дај да љубим уене рујне Да проеањам живот кратки, Санак рајеки маште бујне. Алексинац, С. ЈЈ. Харабегобић. „ЦИГАНЧК" ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиковић — (наставак) XVII А Пава? Она је ишла кући весела, ведра, лака; све јој беше мило и драго, на што год иогледа, све то беше лепо, иесравњено лено. Само су јој крила недостајала па да полети у плаве висине као ластавица. У њеној љубави не беше ни капи сумње; њеним срцем овлада рајска чистота и милина. Та он је воли! Па још како је воли! Како ли светао

и сјајан беше поглед његов! Па како ли је тек говорио!... Свака речца његова урезивала јој се у срце, а то срце примало је сваку ту речцу као што дете прима играчку не премишљајући, не сумњајући. — Ја, луда! — корела је себе. И ја њему још не одговарам! Још кажем да не знам хоћу ли му сутра моћи доћи! Баш сам луда! А да ми је окренуо леђа?!... А имао би потпуно право! Сад: овамо га волим, а овамо. .. Тако је и кући стигла. Весела и расположена, расположи и родитеље. Кућица оживе као природа од пролетњег даха. И не покушаше да је запитају: зашто је весела. Та они су једва чекали да је виде ведру, да чују њену песму, №СП ј-јкмии смрт ЈК пмр јр рпд до тога да пита! Па, најзад, и да им је пало на памет, не би ли тим покварили ону веселост њезину ? ■ Никуд није хтела ићи па ни Милени. Направила је сама себи посла: почела је пребирати по орману и сређивати; уз то је певушила свесрдно, и подавала се, сва срећна, осећају љубави. Цео дан и сву ноћ ништа је не узнемири; ни једна ружна мисао не дође јој на ум. И сами сан беше јој ведар, љубичаст; сањала је мирисаво цвеће, шуме, зелене ливаде, тичије песме, а врх свега њега, њега м његов пољубац на својим уснама.... Сутрашњи дан већ јој не беше гакав. Нека узнемиреност, жеља, жудња, очекивање, све то беше сколело и узбунило и збунило њену мисао. Мира није на једном месту имала: сад је улазила сад излазила из собе. Још чим је устала склоиила је оцу руке око врата. — Слатки тајка! Је ли да си ти мој добри тајка ? — Де, де! Гледај ти молим те како се мази! Право сам ја казао: Циганче! Права Циганчура! Па шта хоћеш? — Хоћу да купим још нешто. — Оа купи, купи! — подсмену се он. — Знам, али немам пара! —• А пара ти треба? Е онда да се мало промислим: треба мами, треба теби, а, Бога ми, треба и мени. Ко је сад најпречи?